Svrha postojanja Ustava je ograničavanje lične vlasti u nametanju, sprovođenju ili tumačenju zakonâ, i to onim ličnostima koje su na vlasti u ime i zarad naroda („ùstava“ – to je ono što zaustavlja). Ti ljudi trebalo bi da su jedino vlasni da služe, da pomažu, da nadahnjuju i vode u pravcu Istine, koja po definiciji stvari mora biti u skladu i sa svetim Nebom, i sa svetom na Zemlji. U stvarnosti međutim, borba za vlast nije borba za društveni boljitak, nego za ličnu i stranačku moć i za novac. Svako ko veruje političarima koji su se poput virusa razmnožili po medijima, a potom odatle prešli da žive u glave ljudi (a oni su žrtve, odnosno domaćini tih patogeno parazitskih organizama), zaista je vrlo bolestan, i to je žalosna činjenica. Kada međutim ljudima dovedete u pitanje njihovo političko opredeljenje, ili kritikujete nekog političara za koga navijaju (dakle dirate im virus ili gljivu u njinom cenjenom mozgu), oni postaju ili potpuno zblanuti, ili vrlo agresivni, pri čemu neki od njih tu agresiju vešto ili nevešto sakrivaju (dakle, bolest je u svakom slučaju uzela maha, i iskrivila sliku sveta do nivoa irealnog). Lično sam se nebrojeno puta uverio da je tako. Opet, ako kritikujete sve (redom), onda su svi protiv vas, umesto da se svako od njih zamisli. Licemerja, idiotije i gluposti imate oko sebe koliko hoćete, ali pravu kritiku najčešće ne, stoga je ona svakome ko je iole mudar dragocena pojava koja se ne odbacuje. No, svesnost i pamet ne mogu se stvoriti namerno, čak ni kod onih koji imaju visok koeficijent matematičko informatičke inteligencije.
Reče mi jedan Čovek: ne možeš kritikovati sve, a da ne daješ rešenje, nešto ino od kritikovanog! Da, u pravu je, ali ja ne nudim rešenje ne zato što me mrzi da ga smislim, ili to ne umem, nego zato što rešenja nema! Šta je rešenje? Popovi, političari i pevaljke toliko su unakazili fizički, duhovni i međunarodni aspekt postojanja onoga što obično zovemo Srbija, da tu nema rešenja! Naime, ja pod rešenjem podrazumevam nešto dobro, nešto što može biti i visoke cene, ali što ipak donosi prestanak lošeg toka, i uvođenje dobrog, i što samim tim nije skupo, ma kako da je cena visoka, a to opet mora kao takvo biti prepoznato od većine ljudi. Ne vidim nikakvo rešenje koje će zaustaviti propadanje, truljenje i uopšte razgradnju ove zemlje i nacije! Žao mi je, ali ne mogu da se nateram da budem slabouman pa da ne uviđam činjenično stanje. Domaći živalj je u ogromnom broju toliko oglupeo, a domaći moćnici, vođe, biznismeni, kulturni poslenici i naučnici su do te mere ispod nivoa koji je potreban da se poslovi na kojima su obave kako valja, i da tako spasu naciju i zemlju potpunog uništenja, da više nema nikakve šanse da se bilo šta značajno uradi. Tajna hirurgija ispod javne kozmetike i uz nešto nužne anestezije (sejanje magle, informatički haos i overdouz, kao stipendiranje svega što ima predznak turbo-pink-guča-paganizam-kvazisrpstvo, učiniće da u roku od 50-ak godina ovo područje postane mahom groblje izumrle vrste po kome će skakutati pretežno neki drugi ljudi, stranci, uz ponešto preostalih domorodaca vrlo sumnjivog zdravstvenog stanja (posle svega)... Ako neko pogleda statistike, može čak doći do zaključka da će se stvar desiti i za dosta manje od 50 godina. Svaki drugi zaključak ukazuje na psihološko mentalno slepilo, na tupost, ili baš - tupavost. Žao mi je, ne mogu da uvidim ništa drugačije od rečenog. {Ako neko zaista veruje da će radikali dobiti preko 50% taj je lud (sve i kad bi dobili, to bi bilo 50% od onih izašlih; a, ako bi izašlo, recimo, oko 70%, to bi dakle bilo realnih 35% glasačkog tela: ni malo prostora da neko uluči sebi pravo da viče „Srbija je odlučila, Srbija zna, Srbija je glasala“,i slična sranja kojima se služe svi, pa i antropomorfna karikatura Koštunica (konspirativno pseudonimno prezime po toponimu Koštunići; koga zanima zašto se menjalo lepo prezime koje u tim krajevim ima 3 oblika – Damjanović, Damnjanović i Damljanović, neka se raspita) na čijoj bismo pojavi mogli da zaradimo više nego od cele privrede, samo ako bismo je /mislim na karikaturu/ predali umetnicima da sa njome prave urnebesne komedije /ma kakav Čarli Čaplin, kakvi Debeli i Mršavi, Braća Marx, Baster Kiton, Luj de Fin, Fernandel i Džeri Luis!!!; niko više ništa drugo ne bi gledao, samo komedije sa Koštunicom, koje bi bile uspešne i urnebesne same po sebi, odnosno, već samim njegovim pojavljivanjem/), a ako neko veruje da će tih jebenih 50%+1 glas dobiti neko drugi, bilo ko!, – onda je isto tako lud. No, izgleda da ima dosta ludih. A, možda neko ipak dobije, pa onda ja ispadnem lud!?, a!? Pa neka, ne bih mario. Tiho bih pokupio stvari i otišao na psihijatriju po terapiju – „Dajte bilo šta: struju, retardante, neuroleptike, barbiturate, psihosedative, hipnotioke, antidepresive, meni treba pomoć! Zašto to mislim? Pa, znate, ja sam mislio da niko ne može i ne treba da dobije 50%!“ „AUUUUU!“ - reći će psihijatar sa onako neobavezno podignutim velikim čekićem za reflekse, i raspaliti me njime po glavi. Ja ću onda iz neke xy dimenzije u kojoj ljudi nemaju creva puna govana čuti kako me „Doktor“ pita: „Je l vam bolje?!“ Svakako bi mi bilo bolje, samo je pitanje da li bih uspeo to i da mu dojavim! Mojima bi saopštili kako sam iznenada kolabirao pa exitirao iz nepoznatih razloga, ali najverovatnije usled netipičnog akutnog napada totalne disfunkcije centralnog nervog sistema!, koja inače hoće da zadesi takozvane anarhiste, i takozvane apstinente /političke/!, pogotovo kad ih mlatnete maljem...}
Da, u ovoj zemlji postoji rat, i to na više nivoa. Ratuju strani plaćenici sa stranim patriotama, i naravno domaćim rodoljubima, pri čemu su i jedni i drugi toliko kilavi, neuki, prosti i nesposobni, da sve zajedno izgleda kao namešteno, samo da bismo se mrcvarili što duže. Pored njih, ratuju domaći biznismeni između sebe, i zajedno i/ili pojedinačno protiv stranaca i njihovih (domaćih) robota. Potom, ratuju razne stranke unutar sebe, pa sa srodnima, pa protiv nesrodnih. Takođe, stara garda, koje su 99% ljudi, koliko vidim, blaženo nesvesni, čini ono što još uvek može, a može puno toga. Njihova akcija je, kao i uvek, uglavnom nevidljiva, ili pokrivena, odnosno, maskirana nekom prozaikom, ili pompom. Uvežbali ljudi.
Mislim da je inteligentno ponašanje nešto kao sledeće: pročitate neki ovakav kritičarsko anarhistički tekst, pa onda sednete i zamislite se i nad tekstom, i nad sobom, nad zemljom i svetom... Potom to radite satima i danima, sedmicama i trideseticama (mesecima). Konačno, dođete do nekih zaključaka, a možda vas potrefi i neko spoznanje, ko zna, nije nemoguće. Najlakše je, i tipično za primitivce i glupake, odmah doći do spasonosne misli – ovaj čovek je kreten, nema pojma, a umišlja da ima! Bojim se da je u takvom slučaju stvar upravo suprotna. Ako se čovek okrene oko sebe, mora posle da pogleda i samog sebe, jer i on je u nečijem vidokrugu deo našeg haosa, propadanja i beznađa. Šta ja činim a što nije dobro, i šta ne činim a bilo bi dobro?, zvuči mi kao solidna samozapitanost. No, ne očekujem previše od ljudi, odnosno, ono što očekujem od 1%, to ću i dobiti, a od 99%tne mase retko doživim iznenađenja. Oni su jako pametni i sve znaju, jer, kako rekoše naši demagozi, i oni širom sveta – Narod zna!, i – Niko ne može da prevari narod! Naravno da narod veruje da je tako, i tako će uvek biti. Pojedinac međutim, sasvim jasno i nesumnjivo zna da je stvar upravo suprotna – Narod nema pojma, i – Svaka dovoljno inteligentna i zla šuša može da prevari bilo koji narod, bilo gde, bilo kada! Uostalom, stanje naroda i jeste stanje prevare, stanje mnoštva i jeste mistička iluzija nad iluzijama disperzovanoga jastva u pojedinačne kapi samoizraza u snu zvanom život. Za jedinku u masi to je međutim besmislena izjava. Svaki sastavni deo mase mora biti sastojak u masi, inače je - ništa. Masu uvek neki veliki Muški uzme da masira i mesi, da joj jede meso, da joj izvodi misu, da joj maše nešto, da je meša i muštra, mast da joj vadi, da joj tegli miška, i mic po mic, uz dodatno zamazivanje očiju i mazanja glave i guze svim mastima, dovede je do toga da bude u optimalnoj formi za ubacivanje u neku modlu, ili da joj se „ubaci modla“. Pa posle isteka roka, aj’-jovonanovo! Massni radovi!
Kad se individua propne iz mase, krda, čopora, naroda, nacije, porodice..., ona prolazi kroz bolnu fazu u kojoj sve što ima veze sa napuštenom matricom otpada i pri tome peče. Samoća je usud naprednoga. Da ne bi poludeo od tuge usamljenosti, taj samotnik, iliti monah, solista, soliter..., prepoznaje opšte mesto u svemu postojećem, prepoznaje sebe u drugima i druge u sebi, osvajajući postepeno teren za potpuno samoprepoznavanje u Jednosti, osvežavajući raščerečenu ličnost minimalnim količinama opštenarodnih trikova za održavanje iluzije, shvatajući u potpunosti čudnu proporciju – 99% ljudi nema svesti o 99% stvarnosti (tj. - imaju znanje i svest o Svetu-Sebi-Bogu od svega 1% /naravno da u taj 1% ne može da stane sad još i „znanje o svom neznanju“!/), ali ja, koji sam u 1% onih koji znaju 99% suštine, imam u sebi vezu od 1% moje nesvesti-neznanja, sa onih 99% nesvesti-neznanja kod 99% ljudi, a 1% znanja kod njih 99% korespondira sa 99% znanja kod 1% onih „preostalih“!!! To je unija, zajednički imenitelj ljudskosti u užem (iluzornom) smislu. „1% is all I’ve gotta..., tra-la-la-la-la!“ Jedna psihovakcinična situacija... {Oni koji misle da ovde postoji problem ega, sigurno imaju problem ega, jer takvo mišljenje po definiciji znači da nisu razumeli rečeno. Može biti da je to stoga što se ja izražavam ponekad preobimno, ponekad rapsodično-euforično, te da je to jednim delom uzročnik spomenutog stanja, ali svakako nije jedini, pa ni presudni. Smatram da svaki čovek treba da se preispita na svim nivoima, i kad napravi inventar, onda može da otvori radnju i da radi (živi). Više puta sam naglašavao da smo svi mi Jedno, i ja time ne fraziram, ne serem kvake, niti se foliram. Ja znam da to piše i na drugim nekim mestima (valjda?!), no zabole me dlaka u nosu zbog toga. Ja to pevam na svoj način, a ponekad je sve u načinu, da ne pričam o činjenici da pomenutu Istinu o Jednosti ljudi nisam (samo) pročitao (valjda sam to negde i pročitao, jebiga, ne sećam se), nego sam je spoznao-saznao (ovo je jamačno!). Dakle, to što spominjem morone, glupake, moćnike, secikese, popove, političare i slične pojave, ne znači da mislim da sam bolji od njih, iako to jesam, u realnom, praktičnom, ali privremenom i stoga suštinski nebitnom smislu. (Svako ko je pomislio da moje izjave o procentima /“1%:99% i 99%:1%“/ ukazuju na to da sam lud, ili prepotentan ili tako nešto, treba malo da se preispita i u krajnjoj liniji da ima malo više poverenja i u moju i u svoju svest-inteligenciju! Da li je logično da se ja tako nečim razbacujem? Da li mi koristi da rizikujem sa takvim izjavama koje ne mogu biti popularne ni na koji način? Dakle, ostaje jedino – on se igra-šali, ili – on govori istinu! Ni jedno ni drugo nije pogrešno, osim ako nekome nije do šale i/ili Istine! Uostalom, svakome ko je iole svestan jasno je kao dan da svesnome nije stalo da uverava druge kako je svestan, ne zato što mu to ne priliči, kako neki ovo razumeju, nego zato što ne vidi povod-način /oni koji znaju – znaju, onima koji ne znaju – nema načina da se bilo šta obznani: čuveni paradox/, a kako vreme odmiče, sve mu je manje stalo i da druge uverava kako su nesvesne neznalice, odnosno da ih vodi u pravcu osvešćivanja, stoga svodeći ukupnu aktivnost na ćutanje, ili na humor. Reči su sve kilavije i nemoćnije... Ljudi su to što jesu, a ne nešto drugo. Glupaci ostaju takvi zauvek. Pametni takođe. Oni kojima /iz bilo kog razloga/ treba ovakvo pisanje, upravo su „oni kojima treba ovakvo pisanje“; na taj način mi smo sudbinski rođaci!) Hoću da kažem, a evo i kazaću, kako mi činjenica da su i popovi-političari-estradni umetnici-biznismeni... verzija onoga što jesam, a u šta sam se uverio te znam, ne smeta da ih tretiram kao bubuljice na bulji, pri čemu su i one (bubuljice) i ona (bulja), definitivno deo mene (dobro, od moje ukupne psihofizičke azbukivjedi-jske sazdatosti, imam ja i boljih primera za slovo Budi, pardon - Buki). Iscediti bubuljicu i dezinfikovati ranicu, smatram prirodnim postupkom. Nema govora o samomučenju, šibanju, sado-mazo varijantama, a nema ni druge vrste nenormalnosti, a to je maženje i čuvanje, puderisanje i različito tretiranje guze od strane ovih i onih osoba ovog ili onog pola..., jer, božemoj, i to sam JA. Kao što se vidi, nema ničeg bolesnog kod mene u tretiranju bulje! Ma bre kad imaš neku slinu, gnoj ili zanokticu – imaš i potrebu da se lišiš toga, pa da ideš dalje bolji! To je ispravno i uostalom jedino normalno (za mene i po meni). No, kao i svako ko je uznapredovao u sportu koji se zove „zrim e da bih što pre zveknuo s grane o ledinu“ (u prevodu – „duhovni razvoj et zrenije“), moja specijalka u tom sportu, i omiljeni hobi, jeste sapiranje štroke sa ploti, e da bi plod imao više vazduha i bolje prilike (mislim na one kod kojih je to moguće, i sudbinski i kako god neko hoće). Naravno da će štroka da se buni, i naravno da će glupaci da češu glave pune neke neuspele pihtijaste mase sumnjive boje, dezena, mirisa, sazdatosti i uopšte sastava, i naravno da će pametnjakovići da se podsmehnu, ili, još pre, da se okrenu već za prvih taktova moje pesmice, i odu da plutaju po uvežbanim brzacima svog mentalnog samozadovoljstva u velikim IQ kanuima, na kojima su sve sumnjive stene sklonjene, ili obložene gumom mamine brige. Ja sve takve, kao i popove i političare, pozdravljam, i želim im da nastave da budu ono što moraju, ali moram i da im se malo popišam na cipelu, ili da im udelim koju šamarčinu, već shodno zaslugama, a odgovarajući pri tome za sve što činim isključivo svojoj Savesti.}
*
E’, šalio sam se! Nije to ništa istina što sam rekao! Ma, sve je u redu, svi smo mladi, sveži, večni, pametni, dobri, svi smo u Bogu i Bog je u svima... Ma, rajske orgije, ne zna se ko daje a ko prima!*/ {Izvinjavam se onima krućim (na ovo je teško ne biti 2smislen!), i onima „puritanskijim“ (puritance nikada nisam uspeo da odvojim od pojma puretine ali ni perutnine, što je i opet u skladu sa ćurkama, guskama i kokoškama, odnosno, tipovima žena koje su po definiciji optimalne, poželjne /kako kome/... za .../ovo ili ono/), ili patrijarhalnijim (vezu patrijarh-pater-petar-padre-peder /turski - otac/ neću-ne želim-ne mogu-nema šanse... da razmatram ovde i sada, nego jedino - jednom i negde!), na slobodi izraza i primitivizmu pomisli. Njihove misli i dela svakako su, po definiciji, daleko od anusa (pardon!, - čmara), vagine (pardon!, - ...; ne mogu da se setim kako se to kaže kulturno), penisa (pardon i za penisa!; mislim - za njega poseban pardon, jer se po prirodi stvari ističe, da tako kažemo; no, zalud mu, jer ja eto u ovom trenutku ne znam kako „ga se kaže“ kulturno, odnosno, srpski), potom, daleko su i od pojmova, odnosno glagola, kao što je koitus, felacio, kunilingus, analnovaginalna kontinuirano repetitivna duopenetracija (to više niko ne zna kako se kaže po „finski“, finim jezikom) i tome slično!}
***
*/ O, kako su srećni psi,
jedni drugi trte svi,
jedni na druge kidišu,
jedni drugim kite sišu,
o, kako su srećni psi,
jedni druge trte svi“
{parafraza (po sećanju) jedne od pesama u zbirci „Bordel muza“, u nadahnutom prevodu Danila Kiša, tog srpskog mađarskog židova (verovatno baš zbog toga toliko sirotog – inhibiranog), koji je imao mnogo veći potencijal izvan onog opsega ličnosti koji je pokazao i ostvario, a koji svakako nije mali; i sam je pred kraj naslutio da je trebalo raskriliti i druge odaje, a ne samo one očekivane, vrednovane, podrazumevane (mentalne, mentalne, mentalne...), kojima koketerija sa rubnim izletima u „ono-strano“ nije priuštila „novi kvalitet“, nego je samo pojačala bol približavanjem neostvarenoga crti mogućnosti (što bi rekao pesnik – „nema ničeg tužnijeg od zaključka – moglo je biti!“)... }
***
PS – na ovim izborima imate, pored svih ostalih, i prisustvo naročita TRI DUHA: dva od živih ljudi – šešelj vojislava koji duhovno upravlja radikalima iz ničim zasluženog zatvora, i – karić bogatstvoljuba koji se, kao srpski veliki brat, pojavljuje po tv spotovima i bilbordima, pri čemu nemamo pojma gde je on zaista, a još manje zašto je, ničim izazvano, „tamo“ (dobro – pretpostavljamo)..., a treći je od pokojnika – milošević slobodana (za njega znamo gde je, gde god da je), kome se tvrdo krilo na grobu zaklelo na doživotnu vernost – i posle Miloševića – Milošev. Dakle, TRI DUHA jamačno obezbeđuju dobar provod, odnosno, trostruku duhovitost!!! Nekako osećam da će 21. I (srpski – 21. Januar) postati značajan narodni praznik – TRI DUHA. Verovatno će ga i snalažljiva i politike uvek željna crkva podvesti pod crveno slovo u svom kalendaru (kalendar rimskog cara Julija i ljubovnice mu – Kleopatre).
U Novom Sadu, dana 20.01.2007.
