Zamoljen sam da uzmem udela u izvesnoj internet igri. Trebalo mi je oko tri puta po 1 sat kako bih uzmogao da razumem o čemu se radi i šta se od mene očekuje. Ili sam jako ostario i zakrečao, ili sam potpuno drugačije naštelovan od PC generacije, tako da su nam logike nesrodne – jebiga, ipak sam ja čovek koji je prisustvovao rađanju tv-a kao pojave, i koga su kao bebu na saonicama upregnutim u konje vodili kod lekara…
Dakle, ako je neko na izvesnom engleskom sajtu odlučio da me… (ide neka stručna reč koju ne mogu da zapamtim, a u značenju sličnom onom koju ima reč “markirati”), onda je moja dužnost da uzmem udela u igri nabrajanja 5 stvari koje moji čitaoci ne znaju o meni, bez obzira što posetioci engleskog sajta, sa koga stiže markiranje mene kao sledećeg potoispovedača, ne mogu ni da provere da li je lanac nastavljen, niti mogu da čitaju napisanu “ispoved” – što je pretpostavljam ključna namera igre. Objašnjeno mi je da toga ima i kod nas, ali bez dodatnog podatka da li je u pitanju domaća izmišljotina, kopija ovog stranog, filijalni aspekt stranog ali uz autičnost i neupotrebljivost za englesko govorno područje već samom upotrebom srpskog, ili neko piše na engleskom… Dobro, verovatno čudno, nastrano ili prekomplikovano gledam na stvar. Ja ću obaviti svoj deo velike zabave, mada uopšte ne razumem vezu i svrhu apropo engleski-srpski. Razumeo bih da to neko ovde pokreće ili radi.
Da se primetiti kako sam već rekao pet stvari o meni, i još nekoliko pride, ali nisu posebno zanimljive, osim možda onog iz 1. pasusa o TV-u i o sankama… Dakle računajmo da se te dve važe.
Mogao bih da nabrojim još broj cipela, odeće i kite, i to bi onda bilo pet, ali pretpostavljam da to nije baš neka fora…
Moji čitaoci u 99% slučajeva ne znaju gotovo ništa o meni, tako da bih mogao da im kažem bilo kog petaka, tj. preostali triling. Dobro, evo, biram, biram… ovo:
- Razmišljam o kvintnom krugu (x12). To vam je, recimo c(his)-g, a dalje logično idu redom kvinte - g-d, pa d-a, a-e(fes), e(fes)-h(ces), h(ces)-fis(ges), fis(ges)-cis(des), cis(des)-gis(as), gis(as)-dis(es), dis(es)-ais(be;hes), ais(be;hes)-f(eis), i konačno f(eis)-c(his)… Dakle, ja sam (ponekad) dosadan u nabrajanjima svojih mentalnih poseda ili u gimnasticirnju nekima od njih.
- Desetak godina sam bio vegetarijanac, i vegetirao sam lepo, mršav ko saraga i lud k’o struja.
- Imam diplomu rukovaoca građevinskih mašina – mašiniste. Nemojte me pitati odakle mi, a nisam je našao niti kupio.
Eto, to bi, dakle, bilo to:
1. Svedočio sam rađanju televizije u nas. Prva emisija koju sam gledao bila je Mendo i Slavica. Odveli su me kod izvesne bakice u susedstvo i tu smo, kao u ritualnoj prostoriji najtajnije novosadske sekte, sedeli pred nekom velikom kutijom prekrivenom još većim “miljeom” (ručno heklanom tkaninom; heklerajem), kao pred oltarom. Ja sam bio nervozan, uostalom, bio sam jako mlad (par godina) i – “bilo mi je prvi put!” U jednom trenutku, određenom što sudbinski što tvprogramski da ja u njemu izgubim tv junfer (himen, nevinost), bakica je ustala i pažljivim, stručnim pokretima otkrila svetu kutiju koja je netom zasvetlela svojim plavičastim, kvadratnim kiklopskim okom… Čekali smo da se makina iz koje se uskoro očekivala emanacija deusa – zagreje… Sav sam se bio preznojao, a onda se pojavilo prvo otkrovenje - piljio sam hipnotisan u test sliku koja pišti, kao što je čovek davnina piljio u neko čudo plemenskog vrača. Osećao sam da posle ovoga više ništa neće biti kao pre! A onda se nebo otorilo, i predamnom su počele da igraju slike, najpre neke špice, rotirajuće skulpture momka koji svira frulu, da bi potom u ekran, sobu, mene, ljudski rod i svemir, utrčali Mendo i Slavica: ne da sam mogao da ih, otvorenih usta, vidim i čujem, – mogao sam da ih dodirnem i omirišim, mogao sam se zakleti da sam i ja “tamo” kao što su i oni “ovde”… Posle dalekogledne okultne inicijacije, odveli su me drhtavog kući, sa Amfortasovom, inicijatičkom ranom na tek nastajućem umu – “svet može biti i jeste, mnogo drugačiji nego što izgleda,” shvatio sam. Kasnije, jedino što je još izazvalo takav šok kod mene bilo je suočenje sa izvesnim, sasvim različitim “kiklopom” – ženskim međunožnim prorezom, tim prozorom u drugi svet…
2. Rođem sam u kući od naboja, na slamarici, bez prisustva lekara (bio pijan na svadbi), u domaćinstvu “nacionalne manjine” koje je imalo kočiju, saonice i konja. To sad imate samo u nekim starim ruskim filmovima... Kasnije sam shvatio da sam do te mere obeležen scenama sa sela, da je to u stvari onostrano. Moje prvo sećanje je kako me iznose omotanog sa sto čuda u neku ogromnu belinu, stavljaju na “nešto” i mi se mičemo. Slika konja koji kaska po snegu i vuče mene i mamu u saonicama koje o’zdo šušte, dok deda sedi gore na klupi i drži kajase…, moj je prvi film koji mogu da reprodukujem. Ostali moji inicijalni filmovi su vam kao delovi radova Paradžanova ili Tarkovskog, i sličnih nekih čika…: Potpuna, gluva tišina koju veliki zidni sat svojim klatnom seče na kriške večnosti, dok “mamička” potpuno nepomična sedi zidarski ravnih leđa na krevetu po kome joj se prostire nikad sečena kika, i sa otvorenom biblijom u rukama pred sobom. Prisustvovanje nečemu što je apsolutna nepomičnost i usmerenje na “nešto drugo”, koja je u meni indukovala isto to stanje, jeste moje prvo dramatično iskustvo koje tada, kao i uvek, u svojoj završnici donosi nešto vanzemaljsko - neverovatan mir razlivanja u zlatnim česticama…
3. Prve dve stavke ukazuju na moju dob, tako da jedva da prolaze kao dva odvojena podatka; ali zato je treći ubitačan – kvintni krug! Ko hoće neka razmisli o njemu, ali i o tome šta sve drži u glavi i čemu to služi, odnosno, da li je povezano sa ostalim znanjima, i kao takvo upotrebljivo, korisno... Ja sam u jednom trenutku bio toliko prekrcan informacijama ali i iskustvima, da više nisam mogao da se razabiram u dovoljnoj meri e da bih mogao reći da sam „kod kuće“. Praktično sam doživeo nervni slom, što treba razlikovati od raznih tzv. Duhovnih iskustava koja još u mnogo većoj meri liče na nervni slom, pravo ludilo ili umiranje, ali su ipak to – Duhovna iskustva, doduše drastična. Posle sam uzeo da čistim viškove, a sintetišem ostatkove. Vremenom sam ipak profitirao – dobio sam u glavi neverovatnu mašinu koja može da obavlja, i obavlja, procese analitične sinteze i sintetičke analize, da sve povezuje po potrebi itd, a neprestano se napaja uvidom u Jednost sveta. Međutim, to sam skoro životom platio, a ni sad mi nije lako sa takvom spravom od milion konja. Tu čim dodirneš gas – već si tamo, a treba i zakočiti pre udara u neki zid parkinga ili garaže! Zato savet: biti moron nije dobro, biti prebudžen nije dobro, ali biti nabudžen a nevezan (za znanja), biti slobodan ali ne lud (potpuno „otkačen“ od matrice), to jeste dobro!
4. Deset godina sam bio vegetarijanac. Nisam na to ponosan, niti se stidim. Bio sam u tome dosledan, čak zadrt i napadan. Govorio sam ljudima – „Ne jedem leševe!“, ili - „Vi jedete leševe?“ Imitirao sam im kako krepavaju životinje - od noža, metka, malja, ili šipke koja im se zariva u mozak..., kako pijuču i kmeče mladunci bez majki... No, posle sam se najednom probudio iz tog sna i sagledao stvari onakvima kakve su, potpuno oslobođen koncepta bilo koje vrste osim istine o sebi, koja je jakako nosila i istinu o tome - za koju ishranu sam ja određen. Samo ludaci misle da mogu da biraju i ponekad insistiranjem rade pogrešnu stvar, dični što rade, po njima, pravu stvar. To je adolescencija i problem sa majkom. Čovek prođe kroz to, odraste i bude ono što jeste. Neko jeste vegetarijanac (1 promil ljudi), ostali jesu mesožderi ili mešožderi. Oni koji pasu travu a nisu za to, glume preživare jer kriju svoju glad za mesom, svoju žeđ za krvlju, svoju agresiju i uvid ili umišljaj da su loši ljudi, i u stanju su da umru za tu ideju, uvereni da ih čekaju krila. Jadničci! I, na kraju - kako sam počeo, uvidom da tako treba, tako sam i prestao, uvidom da tako (više) ne treba. Svaki fikus neka jede šta mu paše, svaka krava, lav, bakterija ili čovek, čovek normalni – neka jedu ono što im se jede, a oni ludi, neka jedu ono što im se ne jede! Tako svako dobija svoje, i svet je u ravnoteži!
5. Da, imam između ostalih i diplomu mašiniste i rukovaoca građevinskih mašina. Uža specijalnost – grejder (ogromna samohodna mašina koja, između ostalog, zimi čisti sneg sa puteva; kod nas ga pogrešno zovu greder, a radi se korenu Grade /grejd/ – stepen, što je kod nas odomaćeno kao grad /kod merenja jačine rakije/, tako da bi trebalo da se zove Grader, ili Grejder; rekli su mi da sam lud kad sam to pre xy godina objašnjavao u školi i na terenima... U vezi tog grejdera držim inače rekord zbog koga sam za malo završio u vojnom zatvoru, a koji sam postavio 1981. godine, spustivši se mašinom sa visova Skopske Petrove gore /pored Skopja u Makedoniji; gde smo pola godine, okruženi medvedima i nekim čudnim življem malenih belih kapica na glavi koje smo razumeli teže nego medvede /bez kapica//, sve do teretne železničke stanice u predgrađu Skopja/. Usput sam za centimetar izbegao dve kuće u užasnim krivinama u makedonskom selu Kučkovo, zverajući pri velikoj brzini u devojke koje su mi mahale, potom za pola centimetra jednu kokošku na ravnom ali na nizbrdici, i za četvrt centimetra nekoliko automobila u podnožju planine na koje sam se sjurio kao gvozdena neman, izazivajući paniku i zgražavanje kod tamošnjih pitomih Makedonaca. Koliko brzo sam jurio ne zna se, jer nisam imao brzinomer, ali nešto govori podatak da sam jedva opstao u kabini i malo je falilo da izletim k’o list papira, i da sam stigavši dole prvi popeo grdosiju na transportni vagon, fiksirao je klocnama, seo i popušio cigaru, kad je, sve se dimeći, dojurio oficirski džip sa unezverenim oficirima: Jes’ ti normalan! Šta ti zamišljaš...? Rekao sam – Nisam normalan, hvala Bogu, a svake sekunde zamišljam jedno isto - kako zauvek odlazim iz vojske! Onda su još neko vreme soptali i skakali, ali nije bilo svrhe – nikakvu štetu nisam napravio, mašinu sam savršeno popeo na vagon i učvrstio je, i to solo. Uostalom, u to vreme bio sam jedini zadužen za grejder, a niko drugi, pa ni oficiri, nije znao da ga tera. Ponudio sam iz zajebancije „ostavku“, i da oni voze ubuduće, pa su krenuli da psuju. Upozorio sam ih da ulaze u crvenu zonu, a već sam imao par manijakalnih ekscesa, tako da su se obuzdali. Dobro sam prošao, a vožnja gomile na beskrajnoj nizbrdici zaukanih tona bila je nezaboravna! /Kazne nije moglo biti, jer nas je čekao dug i mučan put u zasebnom teretnjaku, u kojem su nas držali zablindirane kao neke zarobljenike nekoliko dana, koliko je trajao put do Beograda, sve po sporednim kolosecima, uz užasno duga čekanja. Imali smo konzerve stare u proseku 15 godina, bajat hleb /star 14 godina/ i kacu vode sa jednom kutlačom /drugog dana je u kaci bilo više pljuvačke nego vode/, i na raspolaganju veliki vagon bez kupea, sa drvenim klupama kao krajem XIX veka. Na Kosovu su nas logično kamenovali. Jedan vojnik je uzvratio konzervama, pa smo morali da ga oborimo na zemlju, uz pretnju da ćemo ga frljnuti kroz prozor!/)
6. E, a taman sam se raspištoljio i odlučio da vam kažem jednu tajnu, i dramatično zanimljivu i važnu stvar, a vid’ sad - ispucao sam „interpetoknjižje“, svih pet stavki. Jbg. Ne mogu sad više ni da zucnem, igra je igra, a igra bez pravila je bezvezarija!
***
Pelcer za „igru pet tajni“ dobio sam od autorke blog-sajta http://morningcaffeine.com , pa ko zna engleski – može da svrati, ima tamo jako zanimljivih tekstova i stvari vrlo korisnih za kompjuteraše, programere itd. A, za kraj, pošto jedina osoba za koju znam da ima blog trenutno živi u planinama na Bliskom istoku, u okruženju kamila, mandžurijskih ždralova bez kompasa i divljih svinja bez holesterola, i biće bez konekcije tamo među milenijumskim maslinama još neko vreme (neki milenijum), onda blanko prosleđujem igru ovoj ili onoj „’foti’ sa blogom“ da je preuzme i nastavi lanac, uz naznaku odakle se pelcovala i kome je upućuje... Eto, vi’š, i to smo priveli kraju. Pao meda s mosta (nije mu ništa, ne brinite), zezanja je dosta! U Novom Sadu, dana 03.02.2007.
