Nadanje sutrašnjici, odnosno, budućnosti, i sećanje na jučerašnjicu, odnosno prisećanje prošlosti, to je ono na šta se većini ljudi svodi život, čija suština ne uspeva da im se desi jer tako odsutni neprestano propuštaju današnjost, odnosno sadašnjost...!
Od ono malo svesti koja uspe da ostane u sadašnjem trenutku, najveći deo opet ode u proces racionalnog ili podsvesno uslovljavajućeg biranja postupaka i pamćenja dešavanja, umesto da bar to malo svesti bude upotrebljeno za doživljavanje dešavanja, tj. samog života!
Eto, toliko su ljudi prisutni, tolicko koliko u javu uzmognu da dopru kroz slojeve sećanja i nadanja, kroz akciju kalkulisanja i pamćenja, kroz rutiniranost i tupost, strahove i posesivnost...
Pa sad vi izađite na ulicu, idite među ljude u saobraćaj i na posao, prepustite vlast političarima..., i osećajte se bezbedno, vedro i opušteno!
Ako to uspevate, vi ste ili
anđeo,
ili pak
notorni idiot!
Kako god, blago vama!
Baratanje rečima odlika je uma. Vešto baratanje rečima dolazi od rečitošću nadarenog uma. Vešto baratanje rečima mudrosti, ali i sposobnost stvaranja novih mudrih misli, blagodet je nebeski nadahnutog uma.
Sposobnost ćutanja po uviđanju činjenice da se Istina nikada, i nikako, i niukoliko ne može saopštiti u svom suštinskom, izvornom vidu, postignuće je neizrecive vrednosti, koje je ostvario čovek uzreo i produhovljen, inteligentnog ali mirnog uma, rečju - mudrac.
Sposobnost, pokrenuta duševnim iskanjem, da se uprkos prethodno rečenom drugima prenose reči onoliko bliske duši ili mudrosti koliko je to rečima uopšte moguće, poseduje samo onaj ko je umesto da ode u blagodet svoje prednosti, odlučio da još ostane i, u ljubavi i zbog nje, ljudima - toj množini njega samog - dâ od sebe šta ima i može.
Nesposobnost da se išta što se mišlju ili telom može naći i taći doživi kao Istina, kao nešto sveto i ozbiljno, nadređeno nečem, ili svemu drugom, to može da ima samo onaj ko je na vrhu pojave zvane čovek, i njega obično imenujemo kao: blagoslovena
BUDALA!
Samo Budala (Luda, Ludij, Božjak) barata svim aspektima svesti-uma, duše-duha, u meri u kojoj mu se hoće, a u okviru mere koja mu je data, i na način koji bira, a u okviru načinâ koji su mu dati.
Budala uvek plače, ali uglavnom u sebi, i uvek se smeje, uglavnom naglas. Nikada niko ne može biti siguran šta on zaista radi, jer ni on sam ne zna šta radi - no on je zasigurno uvek u Istini!
Istina je omiljena tema njegovih viceva, ali i drama. San života je omiljena tema njegovih drama, ali i viceva.
Niko ne zna kako je Budali, pa ni on(a) sam(a), jer je toliko upijen(a) u znanje Izvornog stanja, da ne ostaje mogućnosti za saznavanje ničega drugog!
Budala umre tako što sama sebi ispriča smrtonosno smešan vic, koji je dobila rođenjem i čuvala samo za tu priliku, i ode na talasima smeha, i ne znajući šta se dešava. Stoga, ni jedna Budala u suštini nikada i nije umrla!
Samo onaj ko veruje da je telo-um, mora da umre zajedno sa tim svojim verovanjem, i to u trenutku kada mu istekne rok upotrebe tela-uma-verovanja...
U Novom Sadu, dana 04.02.2007.
