Žena koja je shvatila stala je na sred ulice,
udahnula duboko zabacujući glavu zatvorenih očiju,
i uzela polako da izdiše.
Potom, začudo, nije osetila nikakvu potrebu da udahne, da nastavi da diše...
Pomislila je kako je to nenormalno, a opet i da je nekako smešno.
Nakon toga je preovladao osećaj da je upravo odsustvo potrebe za
daljim disanjem ono što je normalno, štaviše, nešto što je
najnormalnije na svetu...
Prepustila se onome što je upravo obuhvatilo sa svih strana,
kao podstrek u prepuštanju novootkrivenoj logici.
Kao rezultat toga nije više osećala gravitaciju i spontano je počela da
lebdi, najpre sasvim malo izvan mesta na kome se našla u trenutku
početka čitavog procesa, da bi potom krenula malo dalje i više odatle,
postepeno prelazeći u ležeći položaj u kojem se glatko preokrenula
trbuhom ka dole i nastavila tako da lebdi.
Kraće vreme je posmatrala ljude koji su nešto užurbano radili oko
njenog tela, ali je to bilo nezanimljivo pa je odlutala dalje,
prateći misao.
Posle nekoliko posećenih uspomena i želja..., nije više mogla
da se seti gde je sve ovo počelo i nije mogla da shvati gde vodi.
Takođe, ni na koji način više nije imala ništa sa telesnošću ili
bilo kakvim uobličenim stanjem, no to je ni malo nije uzrujalo,
dapače, nešto je stalno održavalo u stanju potencijalnog smeha,
koji se svako toliko ostvarivao kao bezumni praskavi i sočni,
ali bezglasni smeh...
*
Jednom sam pre mnogo godina sa mojima prolazio kolima Bulevarom Avnoja (sadašnji - Cara Lazara) kod ambulante na Limanu 4, u Novom Sadu. Tada sam ugledao ženu koja je očito bila u poodmakloj trudnoći, kako leži na pešačkom prelazu, dok pored nje sedi čovek i gleda pred sebe. Ispostavilo se da su muž i žena u 9 mesecu trudnoće bili kod lekara na pregledu, da su potom krenuli kući, ali da je ženi nešto pozlilo, ili je zabolelo, pa su se okrenuli nazad u ambulantu, da bi odmah tu kola naletela na ženu i ubila je na licu mesta.
Od tada je prošlo preko 20 godina.
Retko prođe dan da se ne setim te slike i tog osećaja. Kad god prođem tuda, uvek vidim onu scenu. Nedavno sam na tom mestu video muža i ženu sa dečjim kolicima pred njima, kako čekaju semafor... Obe slike sam prepoznao kao večnopostojeće tamo, kao i nizove drugih... Oni su oduvek i zauvek na tom mestu...
Takođe, pre samog početka mosta kod Beške, gledano prema Beogradu, pored puta stoji cveće i označava mesto na kojem je negde letos, u jedno rano jutro, poginula cela porodica – muž, žena i, ne znam tačno, žao mi je, da li - dvoje ili troje dece... Vozač iz suprotnog smera, mislim u kombiju, koji se spuštao mostom, naglo je prešao u njihovu traku i direktno ih udario, usmrtivši ih na licu mesta sve. Petnaestak minuta pre toga oni su se puni entuzijazma uputili na godišnji odmor... I njih uvek srećem tamo, u toj rasksnoj tačci dva sveta: vidim kartu u kojoj su živi i putuju puni entuzijazma, idu lepo kao porodica na godišnji uostalom, i vidim onu u kojoj tren pre direktog udarca vozač uviđa, brže od svoje misli i osećanja, da je sve gotovo, i vidim kako sva pitanja o logici, pravdi, sva neostvarena očekivanja i želje nestaju u sledećoj karti tog „deljenja“, u kojoj pri udaru kola tela po inerciji ogromnom brzinom kreću napred... Sve ostale karte o njima pre i o njima posle toga, takođe stoje nepomično, kao spomenici na groblju, koji nemaju ništa sa životom, a opet o njemu govore i njegov su neodvojivi deo... To me podseća na sličice filma. Svaka sličica stoji, a samo jedna vrsta pokreta čini da sve nepokretne jedinice daju privid skrivenih, složenih pokreta, odnosno, privid života...
U svakoj tačci vremeprostora je aktuelna slika, i milijarda aktuelnih slika, i one su sve tamo, oduvek i zauvek. Sve na neki ludački način večno, nepomično i nepomerljivo stoji tu gde stoji. Kroz neverovatnu, hologramsku slojevitost promislenog predloška, tu skamenjenu penu kreativne bure, kreće se ludi hodočasnik zvani um, ljudski um, i to od kraja podeljenih karata ( - vremeprostornih situcijskih jedinica, iliti režnjeva, kriški, treptajnih frejmova...) prema početku deljenja karata, pa („u još ranije“) prema mešanju karata, i u još ranije stanje stvaranja špila, i još...
Razmišljanje o logici, pravdi, istini..., čoveka vodi ili do spoznanja na temu Bog, ili do racionalne idiotije koja izraste kao žulj na mestu trenja sa nečim prejakim za tkivo koje ga je ticalo. Traženje razloga za onakve tragedije, ili bilo koju ličnu ili bilo koju tragediju uopšte, ne može dovesti no racionalnog odgovora, osim ako čovek nije lud. Odgovor može doći samo kao poražavajući uvid u suštinu pojavnosti za koju se tu ispostavlja da postoji samo u vidu skrame, skrame koja se živi kao realnost zahvaljujući tome što je tretirana kao supstitucioni bljesak za samozaslepljivanje uma zagledanog u za njega nespoznajni nihil, ili taj odgovor dolazi kao blagosloveni talas milosti spoznanja potpunog privida čulnog sveta, i potpune „bezbednosti“ onoga što prethodi i onoga što sledi, uz neosporno znanje da su takve logičke, vremensko prostorne odrednice kao što su „prethodi“ ili „sledi“, samo pomoćna sredstva da se premosti stanje u kojem um, gladan njemu poželjne i neophodne hrane, još uvek hoće malo da užina pre potpunog, večnog posta...
PS – Naravno da sam iz cele priče u najvećoj mogućoj meri izvukao detaljne slike i osećanja, i naravno da su oni jaki i složeni, uverljivi do nivoa hiper realnosti. Nekako sam hteo da ostavim samo ove neke uvide, a ne da previše tih stanja i slika prebacujem u svest nespremnog čitaoca, kome se izvinjavam ako sam ga uznemirio i ovako ublaženim predstavama.
PPS - Jedini razlog zbog kojega sam sve te pomenute i mnoge druge tragedije pamtio, i o njima sve to razmišljao, jeste neutaživa urođena želja da se prevaziđe tragedija i patnja tih ljudi, kao i onih koji su im u srodstvu, odnosno, da se spozna šta je patnja kao takva. Nisam u sebi prepoznao želju da prevashodno sebe spasem patnje, iako to kao očigledno logična posledica sleduje. Svet srećom nije ono što zajednički imenitelj ljudske rase tvori kao glavni film na meniju uma-čula, ali je taj film neverovatno uverljiv. Nemam nameru da one koji u njega veruju razuveravam - izgleda da starim pa sam se umorio. Kamo sreće da nikada nikoga ništa nisam uveravao, ili razuveravao. Koja glupost i bačeno neprocenjivo vreme! Niko nikada nikoga ne može ni u šta da uveri, niti da ga od nečega razuveri. Ako je neko uveren u moj opis nepomičnih večnih slika kroz koje njegov um ide i tako čini iluziju pokreta i života, onda je on samo jedan lenji srećković za koga sam ja odradio posao i dao mu nešto što je i tako njegovo! Naravno da će onaj kome je to glupo ili neuverljivo slegnuti ramenima, ili već nešto..., i otići dalje sa svojom samouverenom predstavom o svetu. Moj je problem što nikada nisam poverovao u ovaj svet kao u nešto što je Istina. Da, to sve postoji, da, ali ne zaista. Svako ima svoju meru kada njemu svet počne da gubi konzistenciju, homogenost, strukturu. Najčešće ta mera postiže svoj nivo nesrećnim slučajevima, bolešću, nekom patnjom... Jbg, kad je čovek glup! Ko da ne može to i kroz bagminton na zelenoj travi. Može, naravno, i, naravno da ne može!
U Novom Sadu, dana 09.02.2007.
