Danas sam jako jak. Neverovatno jak i moćan, snažan i nenadmašan. Toliko sam jak, da uzmem da se igram igre „kako sam slab“, jer to mi, pored tolike sile, ne može škoditi, traži od mene maksimalan napor, a i baš je zanimljivo. Dakle sedim tako, snažno uživljen u ulogu nekoga ko je slab, i neverovatnom, nadljudskom snagom opstajem u njoj. Kako sam samo jak! Onda prestanem da se napinjem, daj da uzmem malo vazduha.
Pored toga, nateram oblake da se nadviju i zgusnu, spuste i kišu pljusnu, a pritisak prisilim da padne, mrtvaju vazduha da dune, žustri vetar utihne, tek da pirka. Onda snažno zaspim, i nadljudski zahrčem... Čisto da probam, da li i to mogu!
Kad sam se namerno, voljno, svesno i iz sve snage probudio, mislim trgao iz tog napora glumatanja kako tvrdo spim, odlučio sam da se još malo poigram i oprobam, te sam Zemlju malo ubrzao u njenom okolosunčanom valceru, pa usporio, ali sam je napokon smirio na postojeću, proverenu brzinu. Mislim, dobro, snaga i zadovoljstvo koje može da donese i sve, ali ipak treba biti mudar - okret od punog kruga za 24h je sasvim u redu. Neću da se iživljavam! Možda je nekom radikalu ili popu muka, pa da ne bude da je to od mene i mojih vežbi snage.
Sedim na dupetu na stolici na podu na plafonu onih ispod, na zemlji... Sve brekćem od snage, ali iznutra. Isprobavam koliko je težak svet, i navlačim ga na grudi. Au, težak je, baš težak!; uostalom, to je ukupna težina koja postoji, minus moje kile. Sledi trenutak u kojem spoznajem da sam beznačajno mali, i da je moja težina zanemariva (kakve bre dijete!), ali i da sam u pravu kad uviđam da sam uprakos toga stvarno neverovatno jak – držati postojanje na grudima, čekati sudbinu i još je čikati, o čemu ne mogu trenutno da zborim, vrteti zemlju, padati kišu, i još pri tome samosprčen na najmanje moguće dimenzije... Pa ima li tome kraja?
Ne, odnosno – ima, ali tek posle još nekih aktivnosti: dozovem ja Spajdermena i Betmena, Supermena i Konana, i pošaljem ih da rade svaki svoj posao. Potom okupim Crvenkapu, Tri Praseta, Pinokia, Snežanu i sedam Patuljaka, Snežanicu i sedam Krupnih momaka, Alibabu, sveštenike i lekare, advokate i političare..., ma na kraju smo morali na dvorište, toliko ih je bilo. I? Pa ništa, pošaljem i njih na njihove, svima poznate zadatke, koje im za svaki slučaj ponovim. Odu ti oni, a ja ostanem sam. I jak.
Sedim i dišem, kucam srcem, varim, vršim metabolizam, diurezu, detoksikaciju, cirkulaciju, rastem nokte i kosu, dlake po telu, održavam balans sistoličnog i diastoličnog pritiska... U svakoj ćeliji potajno obavljam veći broj hemijskih operacija nego sve fabrike na svetu zajedno!!! Koji sam ja tip!, koja pamet i snaga! Prdnem kao zaključak. U gitari zazveči rezonanca. Proverim, naravno – ton B!
Nekako, nije mi dosta, pa odlučim da nateram Koštunicu da bude samozaljubljeni, moronski, idiotski naci tiranin u ulozi premijera u odlasku koji 2% ne jebe rezultate izbora i koji kao ’oće da bude i dalje tu i to, kao, maštam ja i sprovodim to u delo, jer navrzlo se blentavo derište, ne može više bez toga (a?; mislim – u prirodi je tako nešto nemoguće, pa ni u Srbistanu, tako da je moja jaka mašta očito nenadmašna!) i, da mu ne bi bilo dosadno, okružim ga gorilom koji prilično liči na čoveka (dobro, samo malo – podseća), njemu nametnem ulogu predsednika ove neke kao države, potom i karikaturama različitih profila, ali tu ipak, Ipaaak!, dadadaaa, ipak počnem da osećam kako gubim snagu pri pomisli da ih sve pobrojim i popišem. Da ih popišam! - to bih još mogao, ali da ih valjam po ustima i e-papiru, e neće moći, k’o što tim papirom ne može da se obriše ništa, pa ni guz!
Svemu dođe kraj, pa i napadu snage, znaj. Pomisao na političare me je izduvala. A možda je tome doprinela i činjenica da telefon nije zvonio, odnosno, da se sudbina danas nije javila. Dobro, šta sad, možda se javi sutra. Ako budem dovoljno maštovit i jak...
U Novom Sadu, dana 02.03.2007.
