Želim da kažem svima (onima kojima) se ovo ništa ne sviđa ili im je odvratno, kao i onima koji u ovakvim pisanjima ništa ne razumeju, da je to sasvim normalno, i da je sa njima sve u redu.
***
Ako je neko mislio da ću nešto obrazlagati, analizirati, dešifrovati arhetipove, halucinacije i simbole, onda je on junak priče –
... Čitalac je završio sa čitanjem novog teksta na sajtu Buditi. Počešao se po glavi i shvatio da ništa ne shvata. Počešao se po dupetu – i dalje ništa. Počešao je susetku i dobio udarac po dupetu, ali mu i pored toga ništa nije nadošlo u glavu. Onda je satima analizirao šta je pisac hteo da kaže. Pokušao je da stupi u dodir sa urednikom, ali ga je ovaj ignorisao. Dakle - bez rezultata, mimo mučnine. Savetovao se i sa više ljudi, i opet ništa. Zaključio je da je tekst bez veze, i da je urednik bez veze. I potpuno je bio u pravu.
***
-
Čovek je trčao ulicom držeći u rukama svoja creva. Imao je vrlo zabrinut izraz lica.
-
Žena se porodila na pijaci. Otišla je kući zbunjena, praćena aplauzom, dok joj je plod umotan u listove kelja spavao u njišućoj korpi. Jedino je čistačica gunđala nešto oko krvi, posteljice i pupčane vrpce. Srećom, jedan umetnik joj je to otkupio za 500.- dinara, zajedno sa lopatom. On je inače, inspirisan ovim događajem, kasnije napravio niz dela, između ostalog i čuveni bakropisni recept: „Beba u kelju, za dve osobe“...
-
Mlađi muškarac je u kafiću začačkao nos, kad mu je iznenada pocurio mozak na tu nozdrvu. Mahinalno je podmetnuo čašu. Milicajka koja je sve uniformisana radila kao kelnerica na ispomoći, zbog velike gužve, prišla je i profesionalno upitala: „Ima nekih problema?“ On se blesava nakezio, ubo slamku u svoj mozak u čaši i počeo da srče, ali kroz nos, sve u nastojanju da normalizuje situaciju. Ostajući sumnjičava što se on toliko trudi oko normalizacije nečega što je i tako normalno, naime, kafić se zvao „Mozak u čaši“, milicajka mu je nežno ušla cipelicom na visoku štiklu u zonu genitalija i poskakujući lakovanim špicem izazvala klik-klak kod zatečenih testisa, i pri tome otkrila solidne noge u čarapama na haltere, budući da joj se minić digao do prepona. Uvidevši da je milicijak bez gaćica, čovek bez mozga pao je u nesvest, nikada ne stigavši do poda.
-
Veliki hrt trtio je svoju gazdaricu na autobuskoj stanici. Klečeći četvoronoške, izvijene i natrćene zadnjice koju je snažno nabijala prema nazad, vidno je uživala i stenjala glasno. Pas je gledao u daljinu. Jedno dete je pitalo majku – „Mama šta to rade?“ – „Ništa“, odgovorila je majka, dok je od nazad pripijeni gospodin prodirao u nju sve grublje i brže. Dete se okrenulo – „Mama šta to radiš?“, upitalo je. – „Ništa!“, procedila je mama kroz zube. - „Pusti majku na miru“, progunđalo je više njih koji su stajali u redu, iza gospodina. Pridošlica se obratio poslednjem čoveku, koji je tamo nazad izvirivao van reda da bolje vidi šta se napred dešava, i upitao – „I vi čekate?“, na šta je ovaj odbrusio – „Naravno da čekam!“, i nastavio da masturbira, a pridošlica je stao iza njega, ignorišući taj njegov ton i samozadovoljavanje. Dete je obuklo uniformu konduktera i krenulo od čoveka do čoveka u redu da naplati karte, pitajući - „Dokle?“. Njegova mala torbica se ubrzo prepunila, no srećom je autobus stigao. Svi su ubrzali pokrete, jer ovaj šofer nikada ne čeka...
-
Senke čiopa šarale su centrom grada. Njihovo kričanje kasnilo je za tim treperavim malim pticolikim snovima, ma koliko se vešto provlačilo između ljudi, stubova i oblaka nesvesti. Jedna senka je naišla na staklence i prasnula na sve strane u vidu čitavog spektra crnog svetla. Šareni mrak nije začudio ljude. Nisu ga ni videli. On se potom vešto uobličio u dugu šarenog crnila koja izvire na Nebu i u Nebo uvire. Konačno, jedna budala stane i pogleda gore, upirući onde prstom. Ubrzo su svi stajali i gledali u Nebo i Dugu Crnog Svetla. Potom uvide da tamo nema ptica, ali da senke sve jedno plaze po asfaltu i njima, i da kriče. Konačno, nestale su i senke čiopa, i Crna Duga, i oblaci gluposti, pa ljudi lako dovideše na vr’ Nebesa svoje izvorne seni, kako ih gledaju... Postepeno svi počnu da padaju i uzleću u isto vreme, i to svako ka sebi. Grad je ostao pust i gluv, ne računajući popove po crkvama. Ništa ne primećujući, tamo su nastavili da otvaraju usta iz kojih je izbijao zveket laži i poluistina. Ljudi nisu imali mogućnosti da ih povedu u Iskonsku Istinu.
-
Koja je priča u pitanju? Pa radi se o Postojanju, jebote... Kako – radi se o Postojanju..., šta? Pa ono, kao, kako je sve nastalo, gde, kada i zašto, koja je fora sve to, mislim ono – svrha života, kapiraš...? Dobro, i...? Pa, ništa, znači, šta je postojanje i čemu služi, i gde je tu mesto svakog pojedinca, kao i koja je njegova uloga u svemu tome. Pa dobro gde je zanimljivi deo, mislim šta ide onda, gde je tu Boža jebote? Pa, jebote, to moraš sam, kapiraš, to od tebe zavisi. Ma daj, naravno da od mene zavisi, ali ja sam mislio da tu ima neka fora u koju mogu da se uključim, pa da mi bude bolje i zanimljivije. Pa ima fora, počinjneš da shvataš u čemu je fora... Pa u čemu je fora? Nije to tako prosto, ne može se reći, moraš to da doživiš. Pa šta sad kao, šta - ja sam izvan toga, pa moram da uđem i doživim? Pa i jesi izvan i nisi: suštinski nisi, ali si izvan u neznanju. Au, sine, svašta ti meni napriča, ima neka druga priča, nešto bolje, zanimljivije? E, u stvari i nema, sve priče su samo deo ove glavne priče. Pa dobro daj dve te, i daj neki dodatni materijal, neka uputstva, šta znam...
-
Čovek je u sebi pronašao sastojak budućnosti. Video ga je, osetio i pomirisao. Od toga se najednom setio svega, setio se – kako je to posle bilo. Isti taj čovek je u budućnosti pronašao zapis o tom događaju, u staroj kutiji od keksa. Kada ga je pročitao i kada je pomirisao te sastojke prošlosti, setio se kako je sve to počelo, kako se bio setio svega, i razumeo je konačno i u potpunosti da je sećanje – setjanje, te da je set (seti, seth)/sat (sahat, sa’at, sat-an)/sad (sada) tajna vremena i putovanja kroz njega. Pripremio se da krene na probni put. Znao je da će ga u tome pratiti seta, i da tako mora, jer seta uvek prati sećanje. Memorija mora da mori, pogotovo kad je i uzvodna i nizvodna...
-
Devojčica i dečak uđu kriomice u žuti ružičnjak. Beru latice i jedu ih, kikoću se razdragano. Potom ih jedno drugome stavljaju na usne, i osećaju nešto čudno. Sunce proviruje kroz lišće i cvetove, meša se titravo sa senkama, a njihove oči u tome vide isto što i jedno u drugome. Na ulaz sedne sivi vuk da ih čuva. U travi čeka mač. Svet se napolju rađa, traje, truli i nestaje. Uvek. Latice postanu crvene i bele, i smeh prestane. Sivi tu ne može ništa... Nikad.
***
Naravno da ću nešto malo objasniti
Postoji jedan pogled na svet koji je umnogome drugačiji od uobičajenog. Međutim, taj pogled se postiže iz uglova koje ljudi posete samo kad su drogirani ili ludi, i, vrlo retko, u slučajevima fleksibilnih a ipak homogenih (samosvesnih, zdravih) umova, koji tu mogu da dođu, budu i uvide, zapamte i opišu, i potom odu kući, u normalnost. Tu nema šta da se izmišlja, sve stoji tako, kao na dlanu. Pokretanjem žiže pažnje menjaju se pozicije učesnika i elemenata radnje i sama radnja, ali u okviru nepromenjive postavke. Sve verzije stvari i svi prelazni oblici borave nepomični u strukturi postojanja, kao saće beskrajnog kristala. Neko voli da sluša (i živi) C-E-G-C situacije (C-dur; to vam je, kako da vam kažem, stanje svesti mladog ponosnog titovog pionira, mada može biti kostur zdravlja i dnevne svesti) u 2/4 taktu, a neko pak uživa u nekim čudnim „Dim“, ili 7/9, 5+ ili 7/9/13 akordima i u bluz-džez, plavim, durmol, melodijsko harmonijskim, hromatskim i četvrttonskim lestvicama, i u nekim 5/4 ili 7/8 ritmovima...
Viđenje sveta može biti takvo da se uklapa u ono većinsko, ili prosečno, a može biti i posebno, retko uzgledano. Normalan pogled je zdrav, međutim, tu ima jedan problem - zdravlje je uvek povezano sa fiksnim stanjem, cirkulacijom unutar nepromenjivih, poznatih sastojaka. Ni jedan nauk, religija ili filozofija, nisu proizašli iz „normalnog pogleda na svet“. Neko mora da pukne, poludi, upadne u komu, ili se najede bunikâ, pa da ugleda svet izvan samoobmanjujuće čulne sanje. Tek tada se može govoriti o napretku, razvoju, nečem novom. U protivnom, sve bi stajalo eto tako zdravo i normalno, i vremenom bi satrulilo od dosade, izlizanosti, prevaziđenosti. „Bože, sačuvaj me prisustva ljudi kojima je zdravlje i normalnost jedini ili dominantni kvalitet!“
Problem promene, ili izlaska iz bezbedonosnog ali zarobljavajućeg ulegnuća u svesti (a koje se zove ja, ličnost, ime, ono prepoznato i prihvatljivo) kome je sklona jedna vrsta ljudi, nije ništa veći nego problem koji nose stanja – mladi zdravi sportista, ili – inteligentni racionalni čovek, ili – rutinirani vernik koji ne postavlja pitanja. Prvi lako puknu ili polude, a drugi lako zakretenče, zakrečaju, zarđaju... Isto tako, - ako neko misli da je bolje biti vegetarijanac ili makrobiotičar, nego mesojed, baviti se sportom umesto pušiti i piti, meditirati nego gledati tv, moliti se umesto jebati, govoriti samo dozvoljene reči umesto psovati i improvizovati, onda je on jednako u krivu, po Uredniku, koliko i oni koji misle da je bolje biti mesojed, da je bolje pušiti-piti-gledati tv-psovati-jebati...
Zaključak je da bez promene (a u okviru samoosvešćivanja i samoostvarivanja /sebe kao nečeg nepromenjivog: kuca – av, maca – mjau/) nema napretka, te je težnja ka sigurnosti i poznatim stanjima samo težnja ka odmorištu, iz koga se mora dalje (žene u 90-99% slučajeva ne idu dalje zato što zasednu na odmorište i tu bi da dižu logor i razmnožavaju se, ili da pričaju do sudnjeg dana o tome šta one misle i osećaju, ili da ih tu doveka neko tetoši, obljubljuje i u njih blene; ni u jednoj školi od nastanka sveta do danas žena se ne vodi kao „nešto“ što ima veze sa Istinom, i - ne daje joj se mogućnost da se na skali od 10 nivoa razvoja digne više od 2., to kod ovih mekših, ili se tretira kao satana /Hrišćanstvo/, ili prosto zlo na dve noge koje treba izbegavati po svaku cenu; Urednikova škola pak daje šansu ženi - kao i mistička škola Ješue koji reče da je pročistio g-đicu Magdalenicu /od sedmoglavog zmaja - niže s’fere Drveta Života/, odnosno, da je od nje načinio muškarca /= duh u materiji, u slučaju takve žene = materija u kojoj je duh, no to je to – nije šija nego vrat – ali ima mnogo obuhvatniji i savremeniji pristup ovom problemu, potom razumljiviji/shvatljiviji i dublji nauk, i uveliko delotvorniju tehniku; baš zvuči skromno, a?...).
Opet, bežanje od čvrstih stvari, od rutine i kostura, ritma sledstvenosti..., može da ukazuje na probleme u detinjstvu i nespokoj, što naravno opet ne znači da i takva osoba ne može da dohvati „onu stranu“, ili promenu, baš kao i osoba koja je to dosegla nekim uvežbanim tehnikama izlaska iz vlasti uma i racija, ili rođenjem (začećem!) dobijenim takvim nekim stabilnim stanjima. Normalnost je nešto tako zgodno i privlačno i bezbedno, baš je super i divno, ali je to stanje ka kome teže deca, i tako i treba da bude, baš kao i većina žena, i to takođe tako treba da bude, ali i previše muškaraca, a – i to tako jeste, ali bi bilo bolje da nije, da ih je manje, ili da takvih nema (ne - da nestanu, ili da ih sad treba trebiti, nego da ih prosto nema, u smislu posledičnog odsustva takvih muškaraca usled istinske zrelosti i sklada u ljudi /obratiti pažnju na reč ljudi; pojava koja ima dva pola, dakle nisam isključio žene, niti sam potencirao mužjake/).
Žena koja je po sebi „ne-normalna“ je nešto što svakako nosi sa sobom veliki rizik za muškarca, i za njega je najbolje da bude siguran da je dorastao ovakvom izazovu, inače će ga teta popapati bez salate (dakle, bez obzira da li je ona ne-normalna /vanserijska umetnica, veštica, medij, neobični hiperintelignetni multiorgazmički monstrum.../, ili prosto - nenormalna /luda brate!/). Ostalima se preporučuje da se drže onih normalnih žena, ali koje imaju sposobnost izlaska iz klišea ličnosti i okruženja, tradicije i racija. Onda on može da je vodi „svojoj kući“, izvan materije (žene). Dapače, ona može postati generator onostranog, kad muškarac posustane, jer ne smemo zaboraviti da je žena otvorena, šuplja..., te tako i prijemčivija (doduše samo kada jeste otvorena /kad nije zapušena/, a uz to je još i pročišćena i smirena; takva žena nije više ženka za jebanje i zabavu, ili supruga za rađanje i sapatništvo, nego Ona kojoj ne želim da dajem ime jer postoji veliko nerazumevanje na tu temu; mogu je nazvati Lačo Žena, što će razumeti Lačo Muškarci, koji su uostalom jedina vrsta muškaraca koja sve ovo i može da razume i izvede; ostali nek prepisuju!).
Dakle normalni nek budu normalni, ali neka ne veruju da je to normalno i da su u prednosti u odnosu na nenormalne. Nenormalni nek budu nenormalni, ali neka ne veruju da je to ono što je normalno i da su u prednosti u odnosu na one normalne. Svako nek radi svoj posao. Ja sam očito nenormalan i ne-normalan, i ja radim svoj. Vi?
PS– orgazam je izlazak iz normalnosti, pijanstvo takođe, vic takođe, ili komedija, zabava, spuštanje toboganom, meditacija ili Bogospoznanje, stanja ljubavi... Dakle? Normalnost je nešto u šta smo posađeni i iz čega izlazimo i u nju se vraćamo sve dok jednog dana ne odletimo! Ko se zakuca – satruli, ko poleti prejako i /ili prerano – ode u pizdu materinu! Logično. Treba samo raditi ono što su nas učili baba i deda, mama i tata, ali uz dublje razumevanje, malo pročišćenja i malo lične nadogradnje...!
PPS – neka se oni koji gledaju umetničke filmove ne ljute na one koji gledaju domaće serije i američku produkciju, i obrnuto; ja kao nenormalan tvrdim da je bar pola umetnosti sranje gore od najveće prozaike, kiča, šunda, primitivizma..., kao što se na dnu mogu naći stvari koje i sam konzumiram; to nije eksces proizašao iz mojih mračnih i sirovih delova, nego nešto normalno i zdravo i oznaka je da mi radi patent procene ispravnosti i kvaliteta...!
PPPS – pisac smrdi – ide da se kupa; pisac je gladan i žedan – ide da jede i pije; pisac je sklon drugim nenormalnim radnjama – normalno da ide da ih radi!
PPPPS – svako ko se laća analize bilo čega što je umna tvorevina, neka preispita svoje kapacitete – znanje i inteligenciju, iskustvo i talenat; svako sklon pljuvanju svega što je mimo normalnosti neka se seti šta mu dolazi u snove, ili kad je u nekom pomerenom, pospanom ili pripitom stanju, ili kako se glasa za vreme seksa, i neka potom izmeri svoju izdresiranost!
PPPPPS – samo opušteno, nikako kruto!; samo čvrsto, nikako labavo!
U Novom Sadu, dana 04.03.2007.
