Imao sam pre neki dan krizu dijete, mislim 22. III, kad sam pao bio na jedva 95kg (preko 3,5 kg za 7 dana). Ipak sam se bio previše zaneo, i izgubio rezerve glukoze. „Jaka slabost“ me ophravala, pa groznica, ledara... Plus došlo ovo zahlađenje. Jedva sam se pokupio ovih dana. Vratio sam se hitno na skoro 96, prikupio snagu, napravio raspored (ići ću ipak malo sporije od maksimuma), i naravno, šta će el toro drugo - navalio opet na topljenje. Rezultat: jutros – 94,8kg. Dobro, pokvario sam prosek masne odmazde sa oko 500gr/dan na oko 350-400gr/dan, ali sam i dalje u igri. Doduše, malo sjeban, hladan, pomalo prehlađen. Povremeno imam napade hipoglikemije. S njom u vezi hoću da kažem par stvari.
Čovek gori, zato je topao! Dakle, ugljenik (C) iz ugljenih hidrata (žitarice, sve vrste šećera...) venčava se sa kiseonikom (/O2/ tiha oksidacija, tj. gorenje), i tako nastaje ugljendioksid koji izdišemo (CO2). Ne možemo u ćelijama da spaljujemo neke druge elemente, samo ugljenik. Dakle, ako nema dovoljno šećera u krvi, dolazi do stanja hipoglikemije koja podrazumeva pad temperature, dakle – hipotermiju, a takođe vodi do narušavanja funkcija mozga i unutrašnjih organa. Organizam se od ovoga brani prestankom zauzimanja za udove i uopšte periferiju, jer čuva šećer za vitalne funkcije.
Stanje hipoglikemije vrlo je neprijatno. Čoveku bude kao da je bolestan, a povrh toga biva na udaru raznih loših psihičkih procesa, od straha do depresije. Opasnost od niskog nivoa šećera u krvi je između ostalog u tome što može da ošteti organe, i što smanjenim funkcijama bubrega i jetre, pa i srca i mozga, čovek ulazi u neke složene bolesne procese samonagrizanja i samotrovanja...
Najgori način da povratite šećer je da pojedete sam „konzumni šećer“ (beli ili smeđi /žuti/), ili med (koji je, hemijski gledano, a na ovu temu, isto što i običan industrijski šećer od repe ili trske), odnosno neku čokoladu ili kolač. Međutim, ako će neko da mandrkne u nesvest ili tako nešto, onda sve jedno mora da uzme taj tzv. „brzi šećer“, no ipak to treba da uradi uzimajući ga rastopljenog u vodi, malo po malo, u gutljajima na po minut-dva. Tu treba shvatiti da ovakav šećer svakako škodi organizmu jer: naglo diže nivo šećera u krvi i previše angažuje pankreas koji mora ludački da luči insulin, a ubrzo potom dovodi do njegovog pada, što zahteva ponovnu „dozu“ ugljenih hidrata ili prostog šećera. Samo malo drugačija stvar je sa belim brašnom. I ono se brzo razgradi u šećer koji povlači iste malopreopisane procese. Gorenje belog brašna i industrijskog šećera nalik je gorenju kerozina u kolima. Jes, jurnu k’o luda, ali se preprže iznutra i pregreju se!
Oni koji pate od hipoglikemije kao posledice dijabetesa (odnosno onih momenata kada nisu dobro uskladili dozu insulina /vrsta i količina/ i obroka), treba da sa sobom nose tubu glukoze (apoteka), koja uzeta oralno vrlo brzo podiže njen nivo u krvi. Tu glukozu mogu da nose i sportisti, ili trudnice, studenti koji neispavani i iscrpljeni idu na ispite (manjak šećera će ih učiniti glupavim i zaboravnim), putnici... Međutim, najbolje je da se šećer u krvi vraća konzumacijom „sporih šećera“, odnosno složenih ugljenih hidrata...
Ti kvaitetni i zdravi šećeri su vam recimo integralne žitarice (neoljušteni pirinač, integralno crno brašno /žito, raž, ječam...; ali i mahunarke kao što su pasulj, grašak, soja, sočivo, koji su mešavina ugljenih hidrata i proteina /zato se od njih prdi/), tj. proizvodi od njih, koji se sporo rastvaraju i organizmu postojano nadomešćuju potreban šećer, kao i malteks, odnosno, ječmeni slad (on pored toga što je takođe sporovozeći ima vrlo mnogo minerala i vitamina, mikroelemenata itd). Voće kao izvor šećera takođe spada u kvalitetnu hranu, jer sadrži fruktozu a ne prostu saharozu kao beli (ali i smeđi-žuti) šećer, ali i ono dosta brzo protutnji kroz digestivni trakt i krv, tako da ne može da zameni kvalitetne složene ugljene hidrate.
Da li sam sada sam sebi skočio u usta (je l se tako kaže?) na temu efikasne i zdrave proteinske dijete? Pa i da i ne. Tačnije, ako se čovek striktno drži proteinske dijete, onda najverovatnije neće imati hipoglikemiju, a ako se zajebava kao ja što sam se zajebavao ovaj put, onda može da zglajza. Šta sam ja radio – pa malo sam i preskočio obrok, pa sam neke obroke uzeo tek tako da ne umrem od gladi, pa sam uzimao malo tofua od soje bez ičega osim paradajza (nemam vremena, kao; ne treba zaboraviti da tamo nema ni mrve masti, i da mora da se pojede prilična količina ako neko hoće da živi i radi punim tempom), pa sam previše trošio kalorija i to znojav po vetru... Dakle urednost je neophodna kod dijetiranja, i nema zajebancije po pitanju izbora hrane:ili razdvajate ugljene hidrate i belančevine po obrocima, ili jedete samo belančevine (u oba slučaja kao dodatak ide neugljenohidratni kuvani-dinstani zeleniš /blitva, spanać, zelje, kupus, kelj, keleraba.../, i gomila sveže salate bez ulja, sirćeta i sličnih sranja). Ako organizam zna šta dobija on se prilagodi. Ako mu uskratite šećere on će trošiti masti (uvek se možete pomoći ako vam jako zvizne šećer, ali onim kvalitetnim ugljenim hidratima, i to u optimalnim /realtivno malim/ dozama), a ako ga zajebavate, pa čas ovo čas ono, onda nastaje problem.
Dakle, ja nastavljam, a nadam se i toplom vremenu, mnogo mi je lakše da se topim na toploti.
PS – dijetirali ili ne, hranili se ovako ili onako, zapamtite osnovna pravila:
- pijte 1,5 do 3 litre vode dnevno; ako se znojite a niste uneli soli kroz hranu, morate je uzeti ovako samu sa vodom, inače vam padne tonus i pritisak; više puta sam spasavao kolabirane ljude vodom i solju, umesto vodom i šećerom koju su im davali, jer je bilo očito da su se isponapreznojavali a da nisu jeli hranu koja u sebi ima soli; ljudi slabo razlikuju glad i žeđ, i vrlo često jedu onda kada su u stvari žedni!; dakle, vi kad ogladnite prvo popijte vode, pa potom vidite da li ste i gladni!
- nemojte ni u čemu preterivati; znam ljude koji jedu gotovo sve sama sranja i pomalo ono što treba, ali u sranjima ne preteruju (i nisu debeli)
- nemojte dozvoliti sebi da preskačete obroke, to ne valja ni kod skidanja kila, jer će u krajnjoj konsekvenci dovesti do obrnutog efekta; hrana mora da se slaže sloj po sloj - ako to ne uradimo, gubimo nutarnji spoj sa optimalnom dinamikom
- svaki dan jedite sveže voće na prazan stomak, i sveže povrće uz svaki obrok (polovina obroka /50% težine/ treba da je salata!, a polovina od druge polovine treba da je kuvano-dinstano povrće neugljenohidratnog tipa; tako možete jesti vangle hrane ako imate toliki želudac!, a unositi manje kalorija uz više bioakvalitetnih supstanci nego da jedete po komad pice!, bureka! ili tako nekog „... ...“ /umetnuti epitet po sopstvenom nahođenju/)
- morate se jednom dnevno baviti aerobnim aktivnostima (puno disanja pri naporu) od kojih ćete se oznojati, pa bile one tipa tresem tepihe, ili trtim ..., pardon, vodim ljubav kopuliram sexam se koitiram jungebatiram šiširam; mnogo kretanja u toku dana je poželjno, a šetnja od 1h obavezna! (prvi deo polagano, do pred kraj srednjim tempom, a sam kraj nek je ubrzan!; ništa, pa ni vožnja biciklom, ne može potpuno da zameni šetnju!)
PPS – Nulta grupa može šećer da crpi iz mahunarki, makropirinča i malteksa, kao i iz voća (pogledajte neku knjigu o tome); ostalo, samo u slučaju nužde, ili retkoučinjenoga greha. // Inače, organizam se mora terati da stvara šećer iz kvalitetne hrane, umesto da ga se raspilavi slatkišima i lošom hranom; stanje šećera u krvi, količina i vrsta šećera u hrani, metabolizam šećera..., u strogoj su vezi sa stanjem svesti; epidemija dijabetesa koja hara svetom, pa i kod nas, pogotovo u Vojvodini, posledica je neodgovorne upotrebe šećera koju forsiraju industrije hrane (đubre koje vas hrani i truje, goji i zatupljuje /4 in 1/), tačnije industrije konditorskih proizvoda, kao i industrije omamljivanja i smanjenja broja stanovnika (ako vam nije do bivanja žrtvom, a vi onda nemojte).
*
* AZRA, ...Nedjelja popodne, nogometni dan...
U Novom Sadu, dana 25.03.2007.
