Juče su na tv raspravljali o ljubavi. Jedni su se furali na to da je iza svega seks i produženje vrste, drugi da je to najplemenitije osećanje koje nas hrani te da mi u stvari jedino ljubav u životu ištemo, treći su ljubav posmatrali kao povremeni događaj koji je fantastičan i oplemenjujući ali nepraktičan, i koji najčešće okončava svojom suprotnoću, ili nekim pomijama, i potvrđujući to životnom ili profesionalnom praksom, uz savet da mlade to ne treba da obeshrabri te da treba da teže takvom jednom iskustvu. Ustanovljeno je da se mladi danas uglavnom čuvaju ljubavi, jer je ona bolest koja te liši zdrave pameti, i muško-ženske odnose svode na neka druženja i foliranja uz povremene ili redovne seksove sa jednom ili više osoba, dok neki nemaju nikakve odnose, jer se u tome ne snalaze (primer – device od 30-40, u istoj generaciji u kojoj žene imaju seksualna iskustva sa više desetina, pa i više stotina muškaraca). Za brak je rečeno da je ustanova bliska državi, jer onda postoji kontrola, socijalni red, porezi, pravno rešene obligacionih odnosa, da je to zajednica u kojoj se rađaju i razvijaju normalni ljudi, normalniji nego izvan braka (recimo kao naši političari i popovi i estradni umetnici!). Takođe, da je brak u krizi, čak i onaj nepotpisani, ali da je to sigurno prolazno – čim se ljudi opamete, eto nas nazad iza zidina tradicionalnog braka. U emisiji je vladala glupost, neznanje, idiotija i racionalnost čipkasto perforirana dezenima kičasto shvaćenih termina duša, sreća i suština života... Prisustvo psihiloga i pisaca ništa nije donelo u smislu kvaliteta emisije glede nivoa svesti i znanja, duhovnosti i duhovitosti. Pet minuta masturbacije je holivudski spektakl i prosveljenje u odnosu na tu emisiju!
Ja nešto razmišljam – ne slažem se ni sa čim što sam tamo čuo, osim sa nekim opštim mestima opisa šta se dešava, i oko statistike. Tumačenja toga, mudri prikazi uzroka i visprene pretpostavke o daljim tokovima, meni su zaista na nivou realizacije analitičkih kapaciteta jednoćelijskih organizama. Uviđam po tisućiti put da je jako opasno živeti – ti ljudi idu ulicama, voze kola, tresu stvari kroz prozor i ko zna šta sve što u svakom trenutku može da ugrozi ostale “učesnike u životu!“ Čudo da sam živ, i dobro je da je tako. Valjda...
Kako je to strašno kad uvidiš da gotovo niko ne samo da ne zadire ispod površine, a ne izlazi ni izvan svojih ograničenja jer je to nemoguće, nego i ne pretpostavlja da to treba činiti, odnosno, da „tamo“ ima još nečega osim njihove umne predstave, i to krnje umne predstave. Kad im kažeš – Vidi! Ovo! (pokazujući na Istinu, na Boga /koji nije crtan i farban i nije muško i nema šajkaču/), oni ne razumeju o čemu se radi, postaju potišteni ili agresivni. Čovek mora da vežba da živi u tom svešću novootkrivenom svetu nesvesti, svetu svojih rođaka koji su mu kontekst, ambijent, sastojci postojanja, a koji na mestima koja označavaju ličnom zamenicom u povratnom i nepovratnom obliku ne znaju i ne znaju da ne znaju i ne znaju da se znati može (ali i da to ne važi za njih /one za koje ne važi – ne važi, a uvek za nekoga ne važi, kao što uvek-nikad ne važi sutrašnji program za tv, ili vremenska prognoza za sve, nego samo za one koji noćas neće umreti!)
Muško-ženski odnosi su odnosi zasnovani na ostvarenju očitovanja dvojnog načela, kojim ONO nešto začinje Postojanje. Nema shvatanja polnosti bez shvatanja Boga, a shvatanja nema bez spoznanja. Znanja zasnovana na podacima i svojim ludilima od razmišljanja, makar i hiperinteligentnog, nemaju veze sa suštinom te ne mogu biti nosioci istine, kao što ne mogu biti primarni pri utemeljenju svesti - uopšte, ili na neku temu.
Mislim da ljudi moraju da vežbaju istinitost. Ona čoveka dovede do činjenice da je glup i nesvestan, što je prvi smotuljak pameti i svesti. Retki pojedinci koji su pametni i svesni ne remete kvalitet ovog predloga, jer ih je jako jako jako malo. Ostali dakle moraju da se postaraju da Znaju da Ne Znaju, jer ako neko ne zna da ne zna, on je jako opasan (kaže i čika Tesla). Kad takvi onda još uobraze da nešto znaju, onda nastaje pomor pačića. Najluđe je to što takvi ljudi uopšte ne prepoznaju da su upravo oni ti o kojima je reč kada im se ovakve stvari predočavaju. To je kao kod puka koji gleda te idiotske psihoterapijske serije, ili neke slične filmove i pozorišne predstave, i tamo u projekciji svoje nesvesti mrzi neke likove, ili im se podsmeva sve se lupajući po kolenu, iako su ti likovi oličenje njih samih! Neverovatna stvar! Više puta sam tome prisustvovao. Prvo sam se čudio, posle bojao, onda sam im se podsmevao i kritikovao ih, a sad se i ja smejem, lupajući se po oba kolena, i lupajući njih po ramenima, i lupajući po svemu oko sebe u nastupu božanski nadahnutog ludila koje nema razrešenje, osim isterivanjem stvari do kraja i po prestanku života. To me naravno nikada nije nadahnulo da taj prestanak kao generalno rešenje uzrokujuem ni kod koga, ni kod sebe niti kod drugih, iako sam na tu temu dosta razmišljao i pomalo sa njom koketirao. Nekada. Davno. Jako davno. Na početku sveta (pa levo iza žute kuće).
Saveti i smernice:
1. pitati se da li imam ikakva iskustva mimo tela i uma
2. ako imam – koja su, i da li ih smatram legitimnim, ravnopravnim sa ovim umnim, ili su to neki trenuci podvedeni pod totalno ludilo izazvano drogom, alkoholom, padom na glavu itd.
3. ako nemam, da li uopšte smatram da je to nešto normalno i moguće, i imam li ikakvih afiniteta da to doživim (a da to nije obavezno nešto preko nekih tehnika, gurua, i uopšte postupaka koji su mi odbojni ili neostvarivi /osim kod onih koji su prema tim tehnikama i postupcima tolerantni, ili su od njih zavisni/)
4. šta je moj prioritet u životu?; šta ja hoću, čemu težim?
5. u kojoj meri imam svest o tome ko sam i šta sam; ili bar – kakav sam? Da li pretežno trošim svoje bolje strane ili one lošije?
6. da li smem da budem istinit, da ispoljavam ono što jesam, tj. ono što u ovom trenutku i na ovom nivou znam da jesam...?
7. da li znam ili osećam šta je to polni organ?
8. koji deo mene, mog karaktera, moje psihe je korelat mog polnog organa?
9. za žene – da li sam svesna da sma prazna, po definiciji, po logici polariteta, naelektrisanja..., i da to nepodnošljivo stanje punim neprestanim razmišljanjem govorenjem, jedenjem, ili seksualnim fantazijama i potrebama?; da li mi je jasno da se mogu „popuniti“ samo „zdravim sadržajem“, ako neću da budem samo još jedna glupača među mamalijama? (Umirivanje uma /odustajanje od „mislitimislitimisliti“, čišćenje /od „mislitimislitimisliti“/, usisavanje Duha odozgo, ili preko muškarca! /bez manipulacije i „mislitimislitimisliti“ tehnike!)
10. za muške – da li sam svestan da sam ja ono što bi se moglo nazvati „puna mama“, odnosno, „suština oca izražena kroz materijal majke“, „duh koji hoda“, onaj koji ima telo (materiju, ženu) i telesnu svest (um)?; u kojoj meri mi je jasno da se udaljavam od osnovnog koncepta telo-um u onoj meri u kojoj sam jači kao „pojava, događaj, stanje, biće“ od mog vlasništva (telouma) dobijenog od mame?; da li imam predstave o tome da je duhovni razvoj u svim sistemima koji su ikada ustanovljeni u stvari prevazilaženje uma i tela, odnosno žene?; ukojoj meri sam u vlasti svog vlasništva te tako Žena sa Kitom?; u kojoj meri sam u vlasti svoga kurca, odnosno, ženske predstave o kurcu, o muškarcu, o meni uopšte?
11. razno
12. klopa i spavanje...
PS – 94kg
U Novom Sadu, dana 27.03.2007.
