Šta je pre nastalo – kokoška, ili – jaje?

Ovo pitanje je sasvim u redu, dobro je pitati se, i svakako je u njemu sakrivena velika tajna. Problem međutim postoji u načinu dolaska do odgovora, pa samim tim i u odgovoru, koji je po pravilu netačan. Poput mađioničara koji će uvek nastojati da vam drži pažnju na nebitnom, a da sakrije i izvede ono što je bitno, tako vas i ovo pitanje u stvari goni da se opredelite ili za kokicu, ili za jajce. Za koje god da ste glasali od ovo dvoje kao odgovor, on po sebi biva istovremeno i pitanje: ako je jaje - a odakle to jaje?, odnosno, ako je kokoška – odakle ta kokoška?, i opet smo na početku... Stoga nije teško zaključiti da se odgovor ne može dobiti gimnastičkom disciplinom uma poznatom kao – alternativna logika, dok se dedukcionim i indukcionim procesima može samo doći do nerazumnog zaključka da je ovo dvoje nastalo istovremeno, zajedno..., a da petao još nije ni uveden u temu!

Umirenjem uma, u stanju meditativnog spokoja, ili tzv. – tihovanja, čovek osvešćuje onaj pravi, istiniti, neumni odgovor. Naravno da će i njega posle dohvatiti umom, ali će to biti fotokopija originala, kojom će um morati da se zadovolji, jer mu nema druge. Dakle, umom dohvaćeni ne-umni odgovor dobijen u stanju tihovanja, izgleda, recimo, ovako: ukazuje se tzv – božanska promisao, koja u genezi svega, pa i pojave koja se zove kokoška, iz nedokučivih razloga (tačnije – bez razloga) nastupa očitovanjem uzročnog, „roditeljskog“ dvojnog načela, uz princip mupltiplikacije, ekspanzije i koagulacije (kristalizacije, strukturalizacije, materijalizacije...) što će, u pojavnom svetu, u postojanju kao takvom, poprimiti nebrojene čvrste životne oblike, na nivou materije, ali i apstraktne, ili umne forme koje imaju ili nemaju svoje materijalno ostvarenje, kao što su muško-žensko, gore-dole, toplo hladno, kraj-beskraj... itd. Sve što se dakle ostvari, i materijalno i nematerijalno, jeste plod svemogućeg matričnog semena Promisli. Dualnost sveta je „klot-frket“ njegovog tkanja, i na višim planovima (suptilnih frekvencija), i na najnižem, materijalnom. U tom smislu, kao što su kokoškica i petlić jedna pojava sa dva lica, ili jedna pojava sa njih dvoje kao svojim licem i naličjem, koji ne mogu jedno bez drugog, tako su i mama-koka i dete-jaje – jedna stvar, koja po dvojnom načelu omogućava sama sebe, odnosno svoju genezu i kontinualnost. Pošto prostor ne postoji bez vremena, i obrnuto, onda ne valja posmatrati kokošku i jaje kao nešto što je nalik fotografiji, nego treba pribeći glagolskom posmatranju koje je nalik filmu. Na početku stvaranja sveta, predložak, ili kalup dvojnog ispoljenja, sadržavao je - i kokošku i jaje -, u beskrajnom moru varijacija i različitih ispoljenja/ospoljenja istog tog, prvobitno očitovanog načela. Potom je na nivou materije na Zemlji (ostvareno Kraljevstvo, iliti – real-nost /real – kralj/) počelo primarno konstituisanje onih elemenata koji su bili saobrazni promisli, kao njeno o-s-tvar-enje. Tvar, ili plot, ili materija, dakle predstavlja zgusnuće, ili ovaploćenje onih energija koje proizlaze iz one svesti koja je neposredno čedo prvobitne promisli. Pri stvaranju prve ćelije, kao prve materijalizacije promislenog predloška, odnosno pri stvaranju prvog jednoćelijskog organizma, u pitanju je bila, znači, „realizacija početka procesa realizacije“. Ono što je neophodno u daljem razvoju tog procesa, jeste - vreme, u okviru prostora, naravno, koje omogućava prostorne radnje (imenice u glagolskoj akciji). Tokom vremena je razvojni proces doveo do približavanja (u smislu – usličenja) materijalnog ospoljenja onome što smo nazvali kalup, predložak, promisao.... Mnogo pre nego što je kokoška snela jaje, ona ga je dakle „već snosila, od početka“, ili, još tačnije – još pre početka. Momenat koji mi možemo da registrujemo umom, recimo ovaj u kome neka kokoška upravo sada snosi jaje, samo je delić kontinualnog razvoja koji je do toga doveo, odnosno kontinuiteta onoga što se razvilo, pri čemu je sve to u nerazdeljivom jedinstvu. Kokoška je postojala, baš kao i bilo koja druga životinja, i baš kao i čovek (kao kruna života i postojanja), - od samog početka, jer je sve „postojalo“ (kao promisao) pre početka. Tzv. - evolicija, samo je način odvijanja ostvarivanja promisli na nivou materije. Pojava jajeta kod nekih životinja, one vrste iz koje su nastale ptice ali i razni gmizavci sa kojima su ptice u srodstvu (osim što su svi sa svima u srodstvu, ako posmatramo stvar od prvog prapretka koji je roditelj svima...), usledila je u nekoj etapi razvoja, upravo onoj koja je bila na redu u odvijanju procesa realizacije. Momenat u kome su umnoženi jednoćelijski organizmi stigli do onog stepena samoostvarenja kada su bili uzreli da počnu da razvijaju osobenosti, kao u sebi sadržani proces o kome ovde govorimo, jeste momenat diferencijacije. Prosta deoba 1 na 2, postepeno je kod nekih uzela oblik umnožavanja koji je podrazumevao razmenu između 2 jedinke, u smislu – pola ja, pola ti, što će dati jedno novo, - treće... Višak koji se vremenom ustanovio kao način jedne strane, i manjak kao način druge, dovode do prelivanja viška u manjak, koji potom u sebi obavi rast novoga i potom ga rađa. Rađanje gotovog trećeg, i rađanje nedovršenog trećeg, u formi jajeta, samo su različiti oblici istog procesa. Jedna od skupina onih koji rađaju jaje, umesto gotovog, uobličenog i „zaživljenog“ potomka, „kasnije će dobiti“ oblik kokoške.

Jaje je osnov života, i postoji u ovom ili onom obliku kod svih živih bića. Žena u sebi takođe ima jaja, a i muškarac ima jaja. Mi smo svi, i ljudi i sva živa bića, samo različiti oblici istog procesa. Čovek je najobuhvatniji u tome, odnosno, u njemu postoje svi procesi koji postoje na planeti, kao i svi procesi koji postoje u svemiru. Kao što zvezde nastaju, cvetaju i umiru, tako se i u nama, po istom načelu, ponašaju ćelije, ili ideje, pesme, ili nivoi svesti... Baš kao što kokoška snosi jaje, i u nama postoji taj isti proces, u svojoj suštini, baš kao i proces pupljenja i cvetanja, oplodnje i plodorođa, ili listanja, opadanja lišća... Isto tako, u nama postoje plime i oseke, uragani, suše i poplave, praskozorja i sutoni... Život je jedna pojava. Čovek kao krunski, „sintetički nad-zbir“ svih njegovih vidova, sadržava u sebi sve elemente kosmosa i sve načine očitovanja života. Kada posmatramo kokošku i petla i jaje i pile..., treba to da osetimo kao deo sebe, kao svoj sastavni deo. To se jakako ne može učiniti iz ugla ličnosti, ili aktivnog uma. Onaj ko sebe svodi na dimenzije tela i granice svoga uma, svakako nije u stanju ovo da izvede, i sigurno mu ovakvo objašnjenje, ili uputstvo, zvuči kao krajnji besmisao, ili predaleka apstrakcija, pa i velika glupost... Onaj ko jeste u stanju, doživeće, pored rečenog, - i onog čoveka koji u tome ne uspeva takođe kao deo sebe, upravo onaj deo koji u njemu samome nije svestan celine sveta, njegove jednosti, jedinstva i jedinstvenosti, odnosno, takvog čoveka, apsorbovanog telom i ličnošću, doživeće kao biće koje nije svesno istinskog Sebe, Sebe koji je uistinu ono što, dok ličnost (s-lična Sebi) ne zna i ne zna da ne zna, naziva – Bog..., sanjajući na taj način gorivom neznanja svoju odeljenost od „Njega“ (tj. – Sebe)! Dvojnost je dakle „tu“ od „početka“ do „kraja“ onoga što, elementima života (čula/um), nazivamo život (čula/um)...

Jaje se oduvek predstavljalo simbolon života, odnosno pojave zvane život. Latini su ga nazvali OVO, a početak čitave priče – AB OVO (od jajeta). U bliskoistočnim jezicima koren AB predstavlja praroditelja, odnosno, u muškoj logici, - oca. Odatle su reči Aba, Apo, Av, Avi, Baba, Babo..., sa značenjem – Otac, ali i reči Avis – ptica, te Avio... Koren AB, predstavlja vokalni (u užem smislu reči, ne kao suprotnost od konsonanta), dakle frekvencijsko-vibratorni (titrajno-talasni) status dvojnog počela, i ukazuje na nerazdvojivost „vazušno-vakuumske“ aktivne apstraktne osnove – A, te prijemčive i generativne potke B, kao principa tkanja snevanja, snovanja, osnivanja, snošenja (jajeta) itd... Pojavni dvojni oblici, kao petao-kokoš, svaki za sebe sadrže – „ono drugo“, kao i dvojnost po sebi. AB je neraspletivo čvorište iz koga se zapliće, plete i tka (tke, če = po-čelo, po-četak...) život, kao što je i raspletište svakog dvojnog učvorenja, jer, i AB po sebi, jeste dvojno... U stanju bez uma, čovek biva u stanju pre AB. Tada spoznaje sebe kao bezrazložno izvorište, vir, vrtog i vrt svega nastajućeg, postojećeg i nestajućeg. Razlozi su escajg uma na samoobmanjujućoj trpezi tovljenja dvojnim projekcijama.