Dakle, evo je klasika, evo arhetipa, evo ga čitav Istok od Yoge do Zen-a, i prvo pitanje, božansko uostalom*, mada i uobičajeno pitanje na Zapadu, od kojeg se (pitanja, ne Zapada) doduše ne očekuje mnogo (mada se ni od Zapada ne očekuje), tačnije - očekuje se malo: ime vaše malenkosti i možda zanimanje, zvanje, titula...
Kad je u pitanju pitanje Ko sam ja?, mogao bih vam pričati o svojih dvadesetak godina putešestvija, ronjenja po socu i smeću ljudske civilizacije, odnosno letenja na rajskim krilima duhovnih dometa „naličja“ te iste civilizacije koja nesebično časti drzne budaletine što „ne jebu 2% po očima raje iscrtana pravila“... Mogao bih ali neću. Kome to još treba. Ispisao sam stotine stranica na tu temu. „Njih troje“ je, recimo, imalo blagodet od toga, ostali su samo uživali, ili se iznervirali od gluposti (ne znam čije, svoje ili moje). Kada bude bilo vreme, pričaću možda još malo na tu temu koja je većini ljudi potpuno nepoznata, pa i nedosupna. Naime, može biti da to moram da uradim, jer oni koji nemaju iskustvo sebe ne mogu da odgovore na pitanje Ko sam ja? drugačije nego – ne znam; a to je u stvari žalosno!, mada taj odgovor ima kvalitet istine i stoga nudi mogućnost neumnog „odgovora“, samo ako se neko dovoljno „dobro“ pita...
Osećam potrebu da kažem nešto drugo na temu Ko sam ja, odnosno to kako postoji izvesna linija koja razdvaja moju osobenost od uloge Urednika časopisa u pokušaju – Buditi. Dakle, Urednik nije isto što i -ja inače-. To kažem zato što se neki pecaju na izvesne moje izjave ili tamo neke stavove, osećanja..., i kao čude se – pa kako ti to sad tako, zar ti --- ovo-ono--- nisi u stvari ovakav/onakav...?
Mislim, nisam ja lud, niti se krijem, niti sam čas ovakav čas onakav, a nije ni da zamećem tragove ili stvaram zabune. Jednostavno – ja bih u nekom baš strogo intimnom blogu mogao da napišem svega nekoliko redova i da ih tako ostavim kao njegov sadržaj, ili da ga odmah ugasim. Ovako, preuzevši na sebe „iz meni nepoznatih razloga“ ulogu Urednika, ja sam preuzeo i obavezu održavanja nekog identiteta koji je prihvatljiv i praktičan, dosledan i svakako prepoznatljiv, ali koji ni na koji način nije prost odlivak moje ličnosti.
U tom smislu, ne samo da je ovaj sajt neka umotvorina, umeće ili umetnost, nego je to i sam Urednik. Nije taj-ovaj Urednik nešto potpuno drugačije od mene, naravno da ne. Više je neka verzija mene – neke stvari su mu umanjene, neke uvećane, malo je razvučen ulevo tamo gde sam ja s leva ulubljen, a malo je ulubljen s desna tamo gde sam ja razvučen udesno... itd. Dakle jedna svakako jednostavnija, socijalno angažovanija i prihvatljivija verzija mene. Jeste da ponekad izbiju moje autentične, mada za prilike sajta ublažene osobine, i jeste da ponekad izmišljam da sam baš takav i takav, ili da potisnem ono što bih privatno rekao-učinio, ali ipak je sve to u zoni „proširena i unekoliko korigovana tema“.
Molim da se to ne shvati pogrešno kao da ja ovde foliram neku budalu ili genija, a u stvari sam genije ili budala. Dakle, jednostavno treba imati u vidu da se ne potpisujem imenom, te da ipak ovde igram neku malu ulogu, što mi je baš zgodno i dobro mi dođe da vežbam normalnost i angažovanje, ali i da se intelektualno naprežem i opuštam.
***
* - kaže se da se Bog zapitaoKosam Ja?, pa je sam sebe spoznao kao -onoga koji jeste-, odnosno -onoga koji je bio, koji jeste i koji će biti-; pošto „mi“(?) pripadamo judeo hrišćanskoj tradiciji(to što smo prodali svoju pra veru za večeru se od strane crnih šamana zvanih popovi vrlo vešto pokriva sintagmom – „držimo se vere /ili vratimo se veri.../ naših predaka!“, kao da pola današnjeg cirkusa od hrišćanstva u Srbiji nije mešavina staroslovenskih kultova i sveopšteg balkanskog paganizma, kao da do nedavno /dobro, ovo sa „do nedavno“ sam preterao/ nismo slavili Peruna, Ladu, Vesnu, Svaroga i vrhunsko božansvo koje je obeležilo gotovo sve grbove sveta – dvoglavu orlujku – Majku Slavu!; u ovoj zemlji je jeres reći da je vera naših predaka bila vera u Slavu i u Peruna, da pola praznika i svetaca nema ama baš nikakvih dodirnih tačak sa hrišćanstvom, baš kao ni 95% od crkvene praxe, a opet nije jeres paliti badnjak uz oblokavanje kuvanom rakijom i uz čitavu bulumentu preistorijskih ritualnih radnji zasnovanih pre svega na neznaju-praznoverju-zatucanosti, i nije paganizam idiotske vrste farbati jaja u multikoloru i štovati uskršnjeg ZECA molim vas – ZE-CA koji donosi jaja zato što je Bog okačio uz pomoć svojih rimskih slugu, statista, jataka i mističkih inicijata svog jedinorođenog sina da krepa na krstu, a sve zbog toga što se ljudi, bezobrazni oni jedni, karaju i množe, e kako se više ne bi karali i množili..., ne bi li ga posle tri dana reanimirao iz nepoznatih razloga i nepoznatom tehnikom, zasigurno iz iste mađioničaraske kuvarice iz koje je i tehnika samokloniranja u mladim devicama, bez sexa!)!, onda vam je to verovatno sve poznato, kao i obznana na gori Horiv, gde se Mošeu(Moše ili Mo/j/še //kod inih Abraamovih /tj. Ibrahimovih/ sinova znan kao Musa//, koga je ondašnji prevodilac u napadu kreativnosti akcelerirane litrom crnog suvog prepevao u Mojsije) Bog obznanio kroz vatrenu komunikaciju(u pučkom prevodu – iz gorećeg žbuna kupine!; ta žbunasta holivudska verzija je doslovce za nepismene, jer posle tri časa hebrejskog možete i sami uvideti kako se sva ključna mesta u Tori mogu čitati –ili- tako da su razumljiva maloj deci, a neki se zdušno trude da ljudi ostanu mala deca koja kad su nono! mogu i treba da dobiju pukpuk! po guzi!, -ili- tako da ne vređaju inteligenciju i da su logična, jasna, razumljiva..., pa čak i shvatljiva onima koji su još malo bolje obavešteni o šemi po kojoj se Tora čita), kličući najpoznatiju i najjaču kabalističku vibratornu formulu samoobznane – EHEJE (אהיה- alef, he, jod, he – AHIH),koju neke kulture ostavljaju u svojim prevodima Tore u toj originalnoj verziji, dok je većina prevela na manje ili više smešan način... (U originalu je puna rečenica: eheje ašer eheje; u najslobodnijim prevodima - ja-sam onaj koji je-sam /onaj koji jeste, onaj koji biva, ono što ide da bude –ja sam-, koji biće ja sam, onaj-ono što je bilo, što biva i biće...)
U Novom Sadu, dana 15.04.2007.
