Bio jednom jedan mali Prd (Пρδ, Прд, פרד). Jako je bio nesrećan, a sve zbog toga što nije imao odakle da prdne, te tako i nije bio neki Prd. Prdec bez Guzice mogu da tolerišu samo neznalice.
I tako, tužan i sam, bez dupeta iz kojega bi gromko grunuo u pojavnost, nečujni Prd lebdeo je okolo zarobljen u svome samosmradu. Povremeno bi neko, na koga bi „naš“ Prd u svom odsutnom lebdoletobazanju „nalebdeo“, zagalamio zaprepašćen iznenadnim smradom kome se nije ni čuo ni video uzrok, pa bi zgađen i namršten zamahao rukom, ili nekim predmetom, sve kašljući psovke..., što je Prdeka jakako činilo još nesrećnijim (i smradnijim!)...
Jednoga lepoga dana (u objektivno apsolutno subjektivnom smislu) Prd je naišao na sedam ogromnih, masnih, natrćenih i dlakavih nekih Srpolitiko razguzica, kako sede i prde, sve svaka jedna onoj drugoj i trećoj i četvrtoj i petoj i šestoj i sedmoj u inat, i sve svaka svakoj sedmosrboupadajući u svaki jednoprd, i srbosvesmrd! Ma da je imao oči, Prdu bi od neke mešavine sreće i ljubomore grunule suze na njih. Ovako, samo je još malo egzotičnije samozasmrdeo i nastavio da sa uživanjem sluša svojim eteričnim čulouvima milozvuk kojim je ovo sedmorupo frulosviralo oblagodarivalo božansko postojanje. Vreme je proticalo, svirala je neprestano smrdoprdosvirala, Prd je u stanju samouprđenosti patio i uživao, prelivajući tonove svoga odora u sadomazo spektru, a vreme je jošproticalo i pored toga što je već preproticalo, što je evo i opet rečeno i pored toga što je već rečeno (jer - moralo je biti rečeno još jednom kad je reč o nečemu što /dvo/radi ono što i onako /već/ /jedno/radi), a stanovnici Sprdije su omamljeni lupali gluposti, mislili gluposti, činili gluposti, pravili gluposti, sanjali gluposti, i naravno - pisali gluposti... (neki su se u tome baš prdoisticali, ali o tome prilikom naknadne a neumitne lustroprdacije različitih Urednika!)!
Šta se onda prdesilo, Prd je uočio kako jednoj od sedam masnih guzica nedostaje prdonjak! Tačno se to moglo prepoznati po napinjanju guznog organa zvanog guzolik (u slengu – „lice“, ili „dupeglavac“), a Prdu nam bezšupknom bi namah žao toga trtoguza koji je usled nemanja municije ostao bez daha, i našao se u nemoj neprilici. Sedi Guz i ćuti, lebdi Prd i ćuti. Binarna ćutačina!
Najednom (u prdelativnom smislu), Prd je spoznao svoju šansu! Skupio je sav svoj smrad u božemeprosti jedan falusomorfni (penisoformni) smradonaboj (smelo’čardž), i zaleteo se u prdpresahli DS (Debilni Smradogasoguz). On je, budući nadražopremeljen najnovijim srpskim prdosenzorima (N-SPS) zinuo taman na vreme da u svoja nedroguzna guzonedra primi smrdljivu gaziranu (gasiranu) nadrikitu poznatu u narodu pod nazivom - Dramatično Smrdljiva Sterotina! Po izrazu lica DS odmah se videlo kako mu je prijao DSS, odnosno, kako mu nije prijao, ali pošto DS mnogo voli kad mu nešto što ne voli uđe tamo gde ga boli, onda možemo smatrati kako je DS postao mnogoguzozadovoljan usled svog mnogoguzonezadovoljstva. Tren kasnije, PRD se, obogaćen sastojcima tako plodne usredsredine, samoprepoznao kao SRS (Srpskosvemirski Repetjošopetirani Svesvesmrad), i konačno grunuo napolje, obzanivši se ubismradno i stra’obučno čitavom svetu i zapisničarima istorije smrada! Međutim, beše to i „poslednji ples razigranoga bazda“, jer – „Kad prd prdne, prd i smrdne, a kad prd smrdne on i smrtne (stara srpska narodna)!“ Isparivši u vremenu i prostoru, pobivši još to malo do tada preživelih ljudi, Prd je usahao, iščileo, ishlapio, ispario... Ništa nije ostalo. Ni zapis, jer su i zapisničari, sve skupa sa zapisima krepoisparili... Pa-pa Prd!
A Deadly Smell i Deadly Smelly Smily su u nastupajućim vremenima (oko nekoliko sekundi) pobili jedno drugo drugorazrednim ispuvcima, puvanjcima, guzošaptajima, dupedahtima, prknofrćcima i buljotihopirima! Svi njihovi članovi takođe. Isto se desilo i sa preostala četiri padoprdeža i svim njihovim članovima. Mislim, dobro, bilo je sve to pomalo navrat nanos, i prekoreda i sve, i očito je da je Urednik-Mirisnik popizdeo i odlučio da ih sve oprdi do kraja (jer je žurio da ručka i živi svoj san), ali šta sad, druge nije bilo, pa je i nije bilo!
Dakle, svi su se podavili u sopstvenim smradovima, i tako je svet ostao bez reči (usled nedostatka padeža). Nastao je posvemašnji nemi mir. Izvor te tišine, mira, meditativne blagodeti, šaloma, šabata, pax deija, samadija i nirvane, bio je naravska stvar ovaj teren zvan Srbija. Na njemu je ostalo samo zelenilo (osim cvetka smrdljevka), Urednik Mutavnik i četrdeset čitovnika ćutkovnika, i niko i ništa više. Na planeti je počeo hiljadugodišnji Šangrila!...
U Novom Sadu, dana 09.05.2007.
