Odlučio sam bio da ne pišem više na sajtu sve dok se neke krupne stvari ne dogode. Nije to neka inteligentna odluka, i nema misterije iza nje, nego eto, tako mi je došlo. To vam je ona potreba za povezivanjem stvari, ona želja da uzmete hirovitog udela u igrama uzročno posledičnog pletenja životoka... Možda tu, negde ispod noktiju, ima i nekog inata ili bunta: e (kao) neću da budem dobar (kao) dok mi (kao) ne dođe nešto dobro...!
I šta se to prenaispodešavalo te sam posegao za tastaturom? Pa, u stvari ništa posebno. I dalje nisam u situaciji da ne moram ništa da radim, mislim ništa od onih ozbiljnih stvari, pa da mi ostaje sve vreme ovog sveta koje staje u jedan dan, svaki dan, da radim na temu Mind games, kako bi to neki nazvali pre puno godina, kao što su pisanje, muzikotvorenje, istraživanje... Međutim, pokrenule su se neke stvari, i u dobrom pravcu idu, u svakom slučaju. Pre kraja jednog (perioda), počelo je nešto drugo, a i nije stvarno počelo, jer to nešto sve vreme počinje, od kad znam za sebe (pa i ako jeste počelo sada kao izrazitije, uskočilo je na neko 2, ili 3, ili 123, a ne na 1, tj. na 1. udar ritmičkog sleda); isto tako, kraj onoga o čemu ovde pričam (o čemu ovde pričam?), počeo je davno, i dešava se sve vreme, i kada ga više i ne bude bilo kao nečeg vidljivog, svakako će se tegliti ispod svega i u svemu što sledi, do kraja života, do kraja vremena. Početak sve vreme počinje, kraj sve vreme završava, ništa nikada ne počinje, nikada ništa ne završava..., i uistinu sve samo jeste, tu, sada, oduvek, zauvek. Špil sastavljen od jedne karte koja se brzo premešta ispod i iznad same sebe, meša se sam za sebe... Kad zaustaviš mešanje u sebi, sve stane, i sve se skupi u jednu kartu, i na njoj je složena matrica svega, koja se onda uprosti, i konačno svede na dve tačke, pa na jednu...
Nikada nisam bio potpuno zadovoljan početkom nečega, kao ni krajem. I počeci i krajevi su mi imali problema sa tajmingom – dolazili su prerano, ili prekasno, ili su bili ružni, ili skupi... Osim toga, nikada nisam mogao da povučem jasnu granicu ne samo između ovog binoma početak-kraj, nego i između većine toga što ljudi inače lako razlikuju kao pivo i jogurt; sve mi se oduvek spajalo u krupnije celine, odnosno, u jedni kartu, ili se, kad bih obrnuo ujedinjujući konstruktiv u razjedinjujući destruktiv, rasprskivalo u male svice u kojima bi čovek, ako bi im se zagledao u sjaj, mogao i opet da ugleda kako suprotnost te pojedinačnosti, tako i Celinu (Sve kao Jedno).
Dobro, i šta sam se ja tu opet uzeo da glasam (konstrukcija je jezički ispravna) ako se ništa, ništa krupno, nije desilo? Pa, izgleda da su mi razlozi sasvim neuhvatljivi, ili se mogu nazreti u pretincu koji se zove – možda krepam, ili ugasim sajt, pa da bar koliko toliko i kako tako zaokružim tu kao nešto. Siguran sam da su se mnogi (dobro, neki neveliki broj naročitih ljudi) osetili izdanima kad je prestala moja lavina oglašavanja. Da, siguran sam u to, kao što zasigurno gotovo niko to ne bi sebi ili nekome baš tako i tek tako rekao. No, dobro, nije bitno.
Dakle, eto, ne bih da dužim, uglavnom sam pisao predugačke priloge. To u relativno mogućim budućim pisanjima svakako više neću raditi, kao što neću više toliko kritikovati ni stvarnost ni ljude. Moje nezadovoljstvo pojavom zvanom život, imaće dakle blaže oblike. Svako traži svoju meru – neki vole život, ali lako se uvaljaju u njega toliko da i ne znaju ko su i šta su, i ne razabiru više ono što jeste od onoga što nije (život svakako nije - ono što jeste! -), i onda im je kraj vrlo bolan, dok ga neki ne vole, ali lako prerastu u mizantrope i nihiliste koji takođe imaju ružan kraj – uvidom da im tehnika nije donela Spas, Istinu..., a da nisu ni živeli, i da je život (bio) služio samo tome – da se odživi kao kratki uverljivi san. Ja sam, eto, ni tamo ni ’vamo - dovoljno materijalan da bih živeo životom čoveka koji oseća, misli i saznaje čulima, kako bih procese ostvarivanja mogao da privedem kraju i tako ih stavim pod „urađeno“, a i dovoljno nematerijalan da ostanem „izvan klopke“. Da, sladak je i mirisan život, samo je na kraju jako gorko i smrdi. Da, gorko je i smrdi na kraju, ali dok je sladilo i mirisalo...!!!
Treba se utešiti činjenicom da je oko sto milijardi ljudi do sada apsolviralo život i smrt, sa ovim ili onim uspehom. Ako su mogli (morali) oni, možemo (moramo) i mi!, njihovi potomci!
Urednik Povratnik (Odlaznik)
P.S. – dan kasnije – Nešto se mislim, nisam se ja dovoljno izrazio u gornjim redovima... Dakle, ljudi, ako neko nije znao – oni koji imaju moć i pare su po pravilu!!! tirani!!! Pregovori sa njima su smrtonosna aktivnost za one koji nemaju ništa sa tim svetom materijalnosti kranjih granica! To je nešto neopisivo! Kao Bogospoznanje, Božemeprosti! Bog i biznismeni su neopisivi, definitivno stojim iza te izjave! Ako neko mesec dana pregovara, i stalno očekuje neko normalno ponašanje, ono koje je po toliko normalnim pravilima da je do krajnosti banalno spominjati ih, a dobija samo takve izjave, i izložen je takvim oblicima sitnošićardžijske (da mu ga i ja dam malo po turskom, pardom – srpskom) i debilno idiotske konverzacije, da mu se vrti u glavi i stalno se oseća kao da ima gripu i - ne poodmaklu fazu nego - poslednji stadijum sifilisa (dakle dramatično loše, toliko loše, da to bez imalo preterivanja možemo staviti u rang gutanja natrulih žaba, ili isisavanja saprogenih ostataka iz dupeta crknute krave /recimo/...; izvinjavam se na ružnoj ideji!)!, onda on mora da poludi, ili oboli, ili zamrzi svet, ili pobegne na kraj sveta, u manastir, ašram, pećinu, na vr’ brda sa kozom ili bez nje, sa ženom ili bez nje, mora da bude u situaciji da razmišlja o ubistvima i samoubistvima, o tome da se samospali kerozinom u centru grada sa porukom ili bez poruke, sa manifestom čovečanstvu ili sa gomilom svojih fekalija u oproštajnoj kutiji... Ja vam garantujem životom da je „imati gomilu para“ po pravilu skopčano sa nenormalnošću, baš kao i „nemanje para“! Ljudi koji imaju pare (dakle mislim na bogate ljude koji barataju stotinama hiljada i milionima evra) do te mere imaju izdeformisane i pogled na svet i sve oblike ponašanja, bez obzira da li se radi o kretanima koji toga ni malo nisu svesni, ili o onima koji se kontrolišu i nastoje da deluju ljudski i, uostalom, zbilja nastoje da uključe ljudskost u svoje svakodnevne aktivnosti i međuljudske odnose, da ih to čini potpuno odvratnima svakome ko je iole normalan. Činjenica je da su ljudi uglavnom toliko spori i glupi, naivni i nesvesni, da oni koji su brzi i inteligentni, pronicljivi i svesni, na njih ne mogu a da ne gledaju kao na malu decu, najblaže rečeno. To međutim nije dovoljno dobar razlog, pa ni opravdanje, da na sve ljude koji ne kapiraju kako deluju principi kapitala, ekonomije, novca... neko gleda kao na stoku sa kojom treba obavljati pataloške seksualne radnje, koju valja jesti, tući, ili njome đubriti nasade našeg pomahnitalog egoizma... Dakle, ona biblijska – „lakše će kamila proći kroz ušicu igle nego bogataš u carstvo nebesko“ zasnovana je svakako na uvidima u suštinu o kojoj se ovde radi – ni jedan normalan čovek ne može postati bogataš (kao ni političar, niti moćnik bilo koje vrste), a ako neki ipak tu dopadne, on ili postane nenormalan, ili izgubi bogatstvo. Nemam ni snage ni živaca da vam sada objašnjavam detalje, a uostalom, ako ste iole normalna osoba, vi tačno znate o čemu govorim. Naravno da morate biti inteligentni i obrazovani, i ne bez prebijene pare da biste me razumeli odistinski, a ne samo po liniji neke manje više podrazumevane nadsvesti, ako takvih čitalaca uopšte ima (igde ikada, ovde...), ili prihvaćenog sterotipa...
Ako preživim, napisaću poduži tekst (opšteg tipa, ali ipak - posebno namenjen Vojvođanima), evo obećavam, i to o bogatašima, a i poseban o bosancima, pogotovo o bogatašima-bosancima. Biće to poučno štivo, pogotovo za one koji nisu bogaši, mislim, bosanci, mislim – bogataši-bosanci... (Pozdravljam sve normalne bosance!)
U Novom Sadu, dana 06.08.2007.
