Ja kad god osetim potrebu da nešto pisnem, da tako kažem, na sajtu, ispostavi se da sam u gostima kod čovečice (osoba iste vrste koja /srećom/ nema pimpek), i da mi bale idu na usta; zašto?, pa zato što iz kujne naviru talasi neverovatno zavodljivih mirisa (nimfe su Odiseju, dok su ga navlačile na hridi, bile „mala deca“ u odnosu na ovo turbo-nimfo-mamljenje par ekselans). Možda je to neki poremećaj u strukturi moje ličnosti, ili je prirodno bekstvo u otklon-radnju, a od nepodnošljivog podražaja... Bilo kako bilo, kod kuće imam načetih tekstova, možda i svih deset, koji čekaju od pre ko zna koliko vremena, ali izgleda da je princip tuđe je slađe, u varijaciji – kod drugih je slađe..., i ovde uzeo maha, i tako potvrdio da Nebo nema miljenika... Šta ću, stidim se, ali istina je - ovde mi teku sokovi i reči u obilnim količinama.
Šta sam hteo, a da, - hteo sam da kažem kako je čovek dete svojih roditelja. Ako nekome posle takve izjave nije jasno sve, od nastanka, i prve reči bilo kog svetog teksta, i svih tekstova uostalom, pa do prestanka, i poslednje reči bilo kog od pomenutih tekstova, odnosno, svih njih zajedno..., onda to znači da nije postigao nivo „ne-znam-čega“ potreban za takvo jedno razumevanje (ili pak nije bio izložen mukama kojima sam ja izložen).
„Wan Kinder - Kinder War...“ („Nebo nad Berlinom“... /film mog daljeg brudera Vima <Vendersa>/). Znate, sve što u životu imate, što ste imali i što ćete imati, to je ono sa čime ste došli na svet, i to je ono što ćete, kada krenete „kući“, ostaviti na portirnici... Sudbina je, u tom smislu, tako lako prepoznatljiva, i tako jebeno teško prihvatljiva! Čovek ima utisak da će, ako se prepusti toj „svetoj jednostavnosti“, prosto biti na svom kraju, odnosno, da će kraj najednom doleteti tu pred njega, pošto svi otpori fantazmagoričnih inter-rogativa i zbrka čvorova projektovanih afirmativa - nestanu... Život je dešifrovanje zablude, dekodiranje ludila, otkrivanje tajne... Kad to obavite šta vam preostaje? Pa, jeste – ništa, ali nije to tako jednostavno... Uostalom, nije tačno da idete odmah! Ode veći deo vas (odakle je došao...), da, ali ipak poimanjem ostajete da svedočite neverovatnosti nad neverovatnostima... Kad bi se plaćala ulaznica za tu predstavu, onda bi čitavo bogatstvo Bil Gejtsa ili nekog inog isponapreprofitiranog hazaroćifuta bilo nedovoljno za mesto u loži u sred srede (makrobiotičke) radnje čiji ste integralni deo... Ljuspica zrna žita ili riže.
Neki strogo namenski vetrić s onog svijeta nosi ovu ljuspicu u krpe. Jes ona nabrekla od neverovatne klope, ali ljuspica ostaje ljuspica sve i da je duplo veća... Vetrić mu ga da malo po forci, i ode ljuspaja da paja... Pa-pa. Laku noć, lak dan!
PS – možda je bolje i ovako lagane misli pred spavanje da pošaljem u svet, nego da gajim neke presložene ili pregoleme umotvorine koje većinu novoradoznalaca ili staroznalnih mušterija teraju u beg preko brda!
U Novom Sadu, dana 16.09.2007.
