Svaki čovek, pa i Urednik, ponekad dođe u situaciju da bi da nešto rekara, rečari, rēči, rečnji, recituje..., a nema šta. Gadno je kad uhvati, a u glavi tek rupa puna želje da se riče i sriče.
Reci!, reče.
Šta reći!? Nemam reči!, rekao je.
Verovatno sam ja opterećen stavom da pisanje mora imati smisla i nauke u sebi; na polzu čitalaca da bude. A, baš bi bilo lepo kad bih mogao da pišem dnevnik, javno, o tome kako sam ustao sa erekcijom ili bez nje, sa svešću ili u njoj, sa progutanim istinama u samom grlu, ili u bezbednim dubinama utrobe... I ko zna o čemu još, ima toliko tih malih radnji i trenutaka.
Ričem
Van
Po svemu
Rečju
K’o bičem
Udaram
Mislim da je ovaj vid javnog oglašavanja ...
Ne znam šta se kaže dalje...
Da li iko misli o:
Bem Liliki
(po njoj ulica u Novom Sadu),
o:
Šteta
Štednja
Štedro
Štit
Stid
Danas je pijano drogirani par cigana koji se od nedavno odazivaju isključivo na Romi, razvlačio dvoje jako male dece (2-3 god.) u kolima, a potom i oko njih, dok je „mama-Roma“ vrištala – „zovite miliciju...!“ Stari Opel, koji je jaaaako loše izgledao, otprilike koliko i oni, stajao je na sred puta, ispred kockarnice, i izazvao zastoj saobraćaja, istovremeno generišući neku crnomagijsku energiju kojom se držao na okupu (dobro, tablice su bile obezbeđene sa jedno sto meteri selotejpa...).
Posmatrao sam sve to sa visine (u bukvalnom smislu; tj. sa 4. sprata). Onda sam pristao na nagovor ludaka koji je u meni tovario adrenalin i nastojao da me učini shizoidnim, umećući mi u „nadsvest“ (realizacionog tipa – tja, svašta na ovom svetu..., hmmm, teška sudba bome..., jadni ljudi, nema ko da im pomogne...) čudne ideje koje je nekoć imao jedan moj dalji rođak, onkl Adi..., i strčao sam dole...
Nigde nikoga, nema Roma, samo na sred puta onaj krš, otvorenih vrata, stenje ostajući na gomili. Pogledao sam tablice i pozvao Sup. Izdiktirao sam šta sam imao, vidno, za njih čujno, bez nade da to ima smisla sve i da sad odma’ dođu i dezintegrišu ih, ili im promene mozak, dušu..., nešto (kola?). Poziv sam opravdao brigom za decu, na šta mi je uniformisani glas odgovorio da me razume, da će podatke proslediti kome treba (kome?), i zahvalio se na pozivu. Počekao sam malo kad je prekinuo, valjda očekujući da će neka traka nameštena na luping krenuti iz početka...
Tamnoputi čovek vidno sjebane psihičke konstitucije, pojavio se za to vreme iz haustora sa jednim od to dvoje zlehude dece, spakovao se u kola i otišao. Mislim da se izdrogirao u dvorištu, te da je ženi još vidnije narušenog psihičkog zdravlja dao ili novac ili drogu da pusti to jedno dete da ide sa njime... Kako drugačije objasniti što žena sada ćuti i tupo gleda, a malopre je urlala i šutala, čupala mu decu iz kola i ruku...?
Nisam bio uzrujan. Ne znači da nije bilo gadno. Video sam kako je to sa njima (dvoma) tako oduvek i zauvek. Kao i sa mnom. Ja sam onaj koji zove miliciju u tim slučajevima, umesto da se okrene i ode, ili da gleda i čeka krv, ili neku glavu da se zakotrlja... Bolje nego da priđem i načinim jedan do dva pokreta udovima i telom, posle kojih nastaje dugi tajac... Zato – alo milicija, imamo ovde jednu nezgodnu situaciju...
Danas sam nehotice gledao kako se osipam, dakle, kako starim, tj umirem. Umiranje nije samo ono na kraju, znate...
Ne mogu da kažem da sam se uzrujao, čak ni da je bilo zanimljivo. Ništa posebno, osim što je to nešto na šta moram računati, odnosno, što moram uračunati u ukupna bavljenja, ekonomisanje vremenom i energijom, planiranje...
Verovatno se čovek u ovakvim slučajevima uzruja ako mu nije do svesti, ili ako je previše mlad (u smislu nezrelosti, a ne godina)... Ovako, to je kao da odlažete torbe na za to predviđeno mesto, jer morate dalje bez njih.
U samom nestajanju prepoznaje se nit ljubavi od koje je sve satkano. Ona se obično previđa, zaboravlja, potiskuje... Međutim, kad se prašina rastrese, i kad se zatkano uzme otkivati, nemoguće je prevideti tu nit, osnovu svekolikog sveta. Mislim da čovek na kraju u stvari umre od ljubavi, ako nije u agoniji, ili komi, ako ne „leti u vazduh“... Sećam se babe dok je umirala: „Jako te volim!; Iskreno te volim!“, govorila je usrdno, grozničavo... U ljubavi nastajemo, u ljubavi nestajemo. Srce je u svakom slučaju probušeno. I ucrtano u koru drveta. A drvo ima ime, a ime se ne zna jer su deca glupava i bežala su sa časova, a posle su se razmnožila i dala mnogo potomaka koji blage veze s vezom nemaju ne samo o suštini, nego ni o površini...
PS – ovo je jedan od sto i jedanaest nezavršenih i/ili neobjavljenih tekstova. Sad je kao završen (u tri maestralna poteža), a svakako objavljen. Ta činjenica ničim nije opravdana, čak ni objašnjena, pa haj’mo stoga da se pravimo ludi (mislim – pretio sam velikim dešavanjima i promenama pre sledećeg pisanja, a ovde o svemu tome ni reči...). Nema tu nelogičnosti. Ne! Tekst je pisan pre obećanja, ili već pre nečega, a i evo gde se pravimo ludi, tako da sve štima...
PPS – izvinjavam se starim čitaocima što sam tako (ovako) zapustio sajt; a izvinjavam se i novima što nailaze na bajatu robu, i to u velikoj količini...
U Novom Sadu, dana 20.11.2007.
