(povod za pisanje teksta o Molitvi su mnogobrojni zahtevi koje sam dobio kako uživo, tako i elektronski)
Recimo da je Ono što čovek zaista jeste - Svest (to baš nije potpuno Istinito, ali je upotrebljivo kao „radna verzija“, da se ne bismo gubili kroz druge definicije kao što su – Čovek je: san, Bog u malom, malo ja velikoga Ja, ovaploćena Božanska promisao, plod greha praroditeljâ i roditeljâ, Satanin rob...). Dakle – Svest. Ona je pojedinačni izraz Jedinstvene, Apsolutne Svesti, odnosno Apsoluta, ili Stvaraoca. Čovekovu Svest možemo zvati Duša. Ona je vidljiva, realna struktura u razvoju i sazrevanju, relativno vezana za telesnost u predelu srca. Čovekov glavni problem i neprijatelj je poistovećenost sa telesnošću koja je ovaploćeni izraz njegove Svesti (Duše) i njen nosač, kao i sa telesnom Svešću, koju nazivamo Um, koji je opet instrument, funkcija ili alatka individualne Svesti (Duše). Um je povezan sa telom preko čulâ, kojih je on sinteza. Može se stoga reći da je Um zbirno, jezgreno čulo, a da je njegov organ mozak (kao jezgreni organ čula Uma). Um je i snosnujući samozamajavač, koji se, obučen u telesno ruho samoticanjem i umnoosećajnim fotokopiranjem Istine sam sebi potvrđuje kao istinit, kao što ticanjem sveta i drugih ljudi sam sebi potvrđuje istinitost njihovog postojanja (kao materije, umova i tela). Potpuno odsustvo znanja o Sebi u kome se nalazi najveći broj ljudi, poistovećenost sa binomom telo-um, neprepoznavanje Sebe na „nivou“ Duše..., sve skupa – dovodi do usporavanja razvoja i sazrevanja onoga što čovek zaista jeste, ili do njegovog zaustavljanja, pa i do propadanja postignutog, ili nasleđenog. Pošto je izreciva svrha čovekovog postojanja upravo razvoj i sazrevanje Svesti (Duše), onda sve ono što on čini, a što uistinu ne valja - posredno i neposredno osujećuje ovaj proces, i tako biva - greh, baš kao što i sve ono što ne čini,a uistinu bi valjalo činiti - posredno i neposredno deluje isto tako osujećujuće i grešno. Prosto rečeno – čovek čini ono što ne treba i ne čini ono što treba.
Ono što ne valja činiti ni mišlju ni osećanjem, ni rečju, ni telom ni rukom, nikakvim delom, pa ni ukupnošću, svakako je sve ono što šteti nama samima i drugim ljudima. A nama samima i drugim ljudima šteti sve osim ljubavi, blagodeti, kreativnosti, davanja bez proračunatosti i obavezivanja, i upravo je to ono što - valja činiti. Ponekad je, međutim, blagotvorno činjenje u okviru zastupanja unutrašnje Istine o Višnjoj Svrhovitosti takvo, da poprima grube i u svakom slučaju nemile oblike: na Savesti je svakoga da pazi da ne pogreši u tome tako što će prezati i bežati od toga da bude Istinit jer - ispoljenje koje ima procenjuje kao neprihvatljivo, bolno itd, ili ga na to navodi onaj prema kome se reči i delo Istine upućuju, kao i da pazi još i to da ne uobrazi Istinu i pod njenom zastavom ne sprovodi neki čin koji proishodi iz ega i uopšte niskih pobuda. Svakoga dana mi stavljamo na vagu crne i bele kamenčiće. Kada nas mrzi da činimo male dobre stvari, nekako smatrajući da se to sitno ne računa, da nije dovoljno, ili prosto iz lenjosti i egoizma, mi ne nakupljamo bele kamenčiće. Kada olako podležemo sitnim lošim delima, nekako smatrajući da se to sitno ne računa, iz lenjosti i egoizma, mi nakupljamo crne kamenčiće. Unutrašnja vaga meri i sabira. Kada jednoga dana obolimo, padnemo u depresiju, krene nam naopako, mi se pitamo šta smo učinili, šta Bogu zgrešili. A to nas naš “minuli rad” sustiže: Nismo nakupili pozitivnoga, i nemamo unutrašnju snagu i potporu, nemamo zalihe, sadržaj. Suprotno tome, istim stavom i ponašanjem – otežali smo od zlehude ušteđevine.
Naravno da ne možemo sve što nam se dešava pripisati našim neposrednim delima i zlodelima. Ponešto od toga je i nasleđeni tok, na koji se onda nadovezuju spoljni uticaji i naša delanja. No sve jedno, pošto i tako povremeno dolaze krize i udarci usuda, mnogo ćemo lakše kroz njih proći ako smo se prethodno ponašali kako valja, a mnogo teže ako nas crni dani zateknu u već i tako lošem stanju. Bilo kako bilo, treba se ponašati po opisanom principu, sve i da nam je sudbina svečana ikebana ili ceremonija kraljevske inauguracije, jer je to jedini ispravan način da se živi, a ne (samo) zato što je koristan, higijeničan, zdravotan...
Da bi se čovek razabrao u svemu onome što ima u „glavi“ i svemu onome što ga okružuje, trebalo bi da počne da primenjuje osnovna duhovna pravila. Ona se mogu svesti na dva osnovna. Prvo pravilo je – težiti Istini o Sebi, Svetu, Bogu, a kroz prepoznavanje svojih izvornih stanja, osobina i stavova, i sprovođenje prepoznatog u životu, uz poverenje u ovaj postupak, doslednost i istrajnost. Drugo pravilo je – raditi molitvu, i to Tihu Molitvuu kojoj sedimo u meditativnom stanju i obavljamo saobraćajni proces sa Stvaraocem, i Molitvice, koje su male i kratke molitve u toku dana, rada, bilo kog bavljenja, ako one ne ugrožavaju bezbednost, ili nešto značajno. Molitva služi tome da skinemo krunu Umu i egu, da pokrenemo i sprovodimo tok raspoistovećivanja (deidentifikacije) od uma i tela, da se sredimo, pročistimo i ozdravimo, da uvidimo kakvi smo zemljani pa da to onda i budemo u skladu sa Istinom, i da postepeno ulazimo u jedino Istinito stanje – Bivanje u Bogu (postepenost je neophodna; dublja stanja su neizreciva), i tako se osvrhovljujemo.
Kada je reč o molitvi, postoji veliko nerazumevanje i neznanje oko njenog značenja i označavanja. Imamo dakle problem već na nivou reči. Reč molitva, osim što označava molitveni proces koji možemo odrediti kao Saobraćanje sa Stvaraocem, sadrži u sebi sledeća značenja (po korenu ML, ali samo ona osnovna): promaljanje (u Višoj ravni, Istini, na Nebu...), izrastanje malog u Veliko, Zrelo Biće, umanjenje lažno velikog i samoopsednutog ega na nivo malog, nižnjeg i Duši podređenog službenika (što je širi prevod imena Pavel, Pavle, Paolo, Paul, Powel... - mali), govor/enje/ - saobraćanje, ni toplo ni hladno, javljanje nekoga ko je dole, pao, tužan, ko je u zlu, priziv milosti, iskanje poduke neukog, poniranje, opuštenost, prepuštenost...
Potom sledi problem unutrašnjeg stava - po pravilu je krcat izmaštavanjima, projekcijama, idealizacijama, ili je okoštao kroz nekritičko prihvatanje, formalizam i rutinu. Unutrašnji stav koji je prikladan za molitveno delanje (aktivnost) i sazdavanje prožimajuće višnje kreposti (konstituisanje impregnirajuće superiorne /gornje/ Energije), jeste prepuštenost, poverenje, otvorenost, iskrenost, predanost, telesno-umni mir, viši vid Ljubavi... Nikakva izmaštavanja, dogovori i ucene, kuknjava, zahtevanje pravde, navođenje vode na svoj mlin, ulizivanje, duševno-duhovno samounižavanje...
Sledeći na redu je problem primene, vršenja molitvene radnje, koji se kod većine onih koji se mole svodi na deklamovanje naučenih molitvi, ili čitanje, i više je nalik na postupak tešenja izlaskom misaonog toka (bekstva) iz problematične jave, nastojanja da se postigne naročita protekcija kod Svevišnjeg, postupak umoljavanja ili potkupljivanja hirovitog Nebeskog Gazde, ili na pisanje pisma Deda Mrazu, nego na ono što bi Molitveni postupak trebalo da bude...
Konačno - imamo problem odbacivanja i same pomisli na molitvu na koju se gleda kao na nešto unjkavo, ponižavajuće i zamajavajuće; tačnije - tako se gleda na ono što se pod tim pojmom obično podrazumeva, a podrazumeva se sve samo ne ono što molitva suštinski jeste, ili što bi u praksi morala da bude. Veliki broj ljudi koji su u stvari skloni pravoj molitvi, i koriste je nesvesno, ima ovakav stav jer im niko nije objasnio šta je molitva, šta iza tog pojma stoji, i kako se ona pravilno obavlja. A, o ljudima koji na svet gledaju isključivo racionalno-materijalističko-egoistički (tj. – satanistički, da se Judeo-Hrišćanski izrazim), ne možemo govoriti kao o nosiocima problematičnih stavova ili problematične prakse na temu molitve, jer oni o toj temi i ne razmišljaju, i sve i da im objasnite kako stvari stoje i uputite ih na pravilan rad, oni će ostati potpuno nezainteresovani - njih tema Istina, Suština, Ljubav, Bog... ne zanima jer na svaku od njih gledaju kao na mentalnu stavku svog logičkog računara koju ovaj podvodi pod - greška, ne postoji, ili - obmana... Žive bezbedni u svojim racionalnim bunkerima kao mentalne gljive. Ako im se posreći i neko im taj bunker razbuca, i prežive kontakt sa odbačenim svetlom - što je dosta teško jer mentalne gljive "jedu naličje svetla" i od sebe posebnim postupkom "hladnog dinstanja" prave ritualnu hranu za svog gospodara Mister Ega - i ovakvi ljudi će biti u prilici da svečano uđu u krizu pitajući se o svojoj suštini i smislu života, pa i okrećući se molitvi. Valjda je neko nekada proučavao ove čamotinje i uvidevši trenutak preobraženija ustanovio onu - "Potrebna je velika tama da bi ljudima(-gljivama) počelo da sviće."
MOLITVENI RAD
Molitva se radi sedeći, u potpuno budnom stanju. Molitve u ležećem položaju i u pospanom stanju smanjuju njihovu efikasnost, jer se aktivira snivanje, odnosno naročiti tok podsvest-svest. Posle svake molbe (jedna molitva ih može imati, recimo, 5-10), koju izgovaramo u sebi, treba ostati u tom istom ushtednuću nekoliko minuta bez reči, uz ignorisanje svih unutrašnjih sadržaja (misli, osećanja, slika...). Ovo služi tome da se uslišenje iskanog dešava uz što manje smetnji, jer su u stanju primanja uslišujućega toka svi mentalno-emotivni sadržaji ometajući, a u stanju iskanja takvi su svi osim onih iskazivanih kao potreba, ushtednuće, iskanje... Ako nas neka misao, osećanje, slika... povuče, treba da se trgnemo i vratimo u prethodno opisano stanje. Ako smo se jače zaneli, onda molbu valja početi ispočetka, tj. - od izgovaranja u sebi... Ne smemo podleći nerviranju zbog nemogućnosti da se psihički sadržaji zaustave, niti treba dozvoliti da počnemo da ih teramo, sa njima se borbimo itd, a nije dobro ni pomagati se samouveravanjima – ja nemam psihičke sadržaje, ništa me ne ometa u molitvi itd, jer i to su sadržaji, i oni ometaju rad. Vatra se ne gasi vatrom.
Molitva dakle nije ni odrađivanje neke forme, niti je samoprogramiranje tipa - "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem", da pomenem samo tu najčuveniju formulaciju, nego je potpuno živ, realan proces saobraćanja sa Stvaraocem. Svrha molitve nestaje tek pred kraj procesa duhovnog uzrevanja, jer je tada dominantno stanje Obogotvorenja, tj. Samoprepoznatosti u Bogu, kada se ona pretvori u tiho, mirno stanje - Bivanja (Bogom/Sobom). Obraćanje „nekome drugome“ tada više nije moguće...
Ako smo pod uticajem jakih osećanja ili misli, ili smo pak zbrkani, valjalo bi da, pre molitvenog procesa (koji, kako rekosmo, može imati, recimo, 5-10 molbi), uradimo molitvu za umirenje, kao što je npr. – Molim te Bože da me umiriš (par minuta tišine i primanja uslišenja), ili - Molim te Bože da mi očistiš svest i podsvest od nepotrebnih i štetnih sadržaja (par minuta tišine i primanja uslišenja). Ovo stoga što za efikasnu molitvu čovek mora biti miran i ispražnjen od misli i osećanja. Upravo u meri u kojoj to uspe biva ispunjen uslišujućim tokom.
Molitva se uči i vežba. Ne može se njome „ovladati“ preko noći. Srećom, postoji „automatski autokorektivni“ faktor, tako da napredovanje ka dubokoj tišini i Miru ide samo po sebi, samo ako dovoljno istrajemo.
Jedna pojednostavljena verzija opisa molitve koju sam izgovorio nebrojeno puta:
Molitva je način da se otvorimo prema Bogu (nema druge i bolje reči), i da od njega primimo ono što nam Duša ište. Bog ne daje kad molimo i/ili zato što molimo, jer Bog stalno daje, možemo čak reći da je on davanje, i to Znanja, Ljubavi i Mogućnosti. U molitvi se mi otvorimo i primamo iskano. Od Boga dakle dobijamo onoliko koliko uzmemo, ali ne trikovima, magijom, čarobnim tehnikama i formulama, nego – otvorenošću, Istinoljubivošću, poverenjem, prepuštanjem... Ono što nas od sa-obraćajnog prožimanja sa Božanskim deli jeste naša poistovećenost sa telom i umom i stoga vezanost za njih. Zato je za efikasnu molitvu neophodno umiriti ovo dvoje. Potpuno umirivanje je nemoguće postići odmah, pa ni posle nekog vremena, ali zato možemo raditi najbolje što umemo. Vremenom će mir uzeti maha.
Molitveni proces sastoji se od uvoda, aktivne i pasivne faze, i zahvaljenja. Uvod se obavlja tako što sednemo, bez prekrštanja ruku i nogu, zatvorimo oči, prekinemo namerni, voljni i svesni tok razmišljanja i usmerimo se na „nebo“, „dubinu“, tišinu... U aktivnoj fazi mi iskazujemo (govoreći u sebi) šta nam treba, nedostaje, šta nam Duša ište, u vidu molbe (njih možemo imati „u glavi“, ili na papiru, koji glednemo kad treba). U pasivnoj fazi primamo uslišenje. Druga se nastavlja na prvu, bez predaha. Po završetku primanja uslišenja svake molbe kažemo – hvala.
Pasivna faza: primanje u tišini se mora dosta vežbati, a jedini način da se vežba jeste da se radi molitva. Pošto um stalno stvara sadržaje, treba primeniti mali „trik“, koji se najbolje označava rečju ignorisanje („pravimo se da ih ne znamo, da ih nema“). Pažnju posle iskazivanje molbe treba zadržati i dalje na Bogu (lako je reći, je l, jer čovek Boga ne može da vidi, niti da ga oseti, samo u njemu sve dublje da Bude), odnosno – „negde gore“, ali sada „na prazno“, bez reči, što će omogućiti mislima, osećanjima, slikama da nas pohode. Dakle – treba ih ignorisati! To ih neće oterati, i to ne treba ni iščekivati. Prosto rečeno – treba gledati u nebo, a zanemariti oblake. Marim za Nebo, ne marim za oblake. Ako je um jako sklon gimnastici i zbog toga upadamo u vrtlog ili haos sadržaja, možemo se pomoći vizuelizacijom snopa blagodeti (poput svetlosnog), koji „odnekud odozgo“ dopire do nas (ili onih za koje /se/ molimo - deteta, obolelog, prijatelja...). U slučaju da nas misli povuku, treba se trgnuti i nastaviti, ili početi ispočetka. Istrajnost pobeđuje. Treba se držati ushtednuća izrečenog u aktivnoj fazi kao što se Odisej „držao“ za jarbol broda, svezan za njega konopom volje, odluke, namere, htenja..., zapušivši svim mornarima (u stvari njegove osobine, misli, osećanja) uši (sva čula, um...), tako da nisu podlegli neodoljivom dozivanju aveti sa hridi pogibelji... Istrajavanje u ovom stanju treba da traje nekoliko minuta.
Primer opisa molitve uz pomoć posude. Posuda smo mi. Da bi nam u nju bilo nasuto, ona mora biti:
1. cela, jer kao što nećete sipati u puknutu posudu, tako ni uslišenje neće da se zaludo prosipa; puknutost je stanje rastrojstva, panike, ludila, bunila...; u tim stanjima možete jedino moliti da se otklone njihovi uzroci, kao i da se sama ta stanja iscele; pijanstvo, drogiranost i sl, nisu stanja koja se otklanjaju molitvom.
2. čista, jer kao što nećete sipati vino, ili lekoviti čaj u prljavu posudu, tako ni divota neće u prljavo; prljavština su sve ružne, negativne, zle, škodljive, štetne sadržine...; ako ih ima pa ima, onda se jedino može moliti da se očiste.
3. prazna; ne možete sipati u punu posudu; valja je isprazniti, u meri u kojoj smo to u stanju, i to umirivanjem, usmerenjem ka Bogu; upravo u meri u kojoj smo ispraznili iz sebe umne sadržaje, dobijamo i „višnje vino“, „lekoviti čaj“; ako ne uspevamo da se ispraznimo, onda treba moliti da se to desi, pa tek onda nastaviti sa radom.
4. mirna, postojana; ne možete tražiti da vam se naspe u ispruženu i uzdignutu posudu, a onda se zaboraviti i pomerati je, ostavljati po strani, ili je okretati, šaliti se izmicanjem itd.
Rezime: Umirite se i zamolite svoju molbu. Ćutite i mirujete primajući na taj način iskano, zanemarujući sve osim nemog ostajanja u istoj molbi koju ste maločas izrekli. Pomažete se vizuelizacijom dotoka uslišenja. Postojani ste. Ako se pokolebate, vratite se u prikladno stanje. Posle nekoliko minuta se zahvalite. Postupak ponovite onoliko puta koliko imate molbi. Ponavljate to svaki dan, do uslišenja. Preko dana radite molitvice, pomisli, posle kojih oćutite minut, gde god da ste – u redu na pošti, autobusu, za sudoperom... Zahvalite se (zahvala ne treba Bogu, nego je to prirodno ponašanje, pošto se zahvaljujete i za burek, i za informaciju o tome koliko je sati; takav je red; uostalom, to i nije naredba niti savet, nego podsećanje na nešto što prirodno treba da proishodi iz čoveka; ako neko ima problem sa time, onda neka radi kako hoće i ume, šta ću mu ja...).
Primeri nekih naročito korisnih molitvi:
MOLITVA ZA OPROST
- Molim te Bože da mi oprostiš sve grehe (greške) koje sam, svesno ili nesvesno, učinio prema sebi.
(par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da mi oprostiš sve grehe (greške) koje sam, svesno ili nesvesno, učinio prema drugima.
(par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da svima drugima oprostiš sve grehe (greške) koje su, svesno ili nesvesno, učinili prema meni.
(par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
(Proces oprosta nije stanje u kome ste vi jadnik koga Veliki čika sa bradom časti jer ste bili dobri i pokajali se. To su neolitske predstave o plemenskom, paternalističkom bogu. Oprost je dešavanje između vašega Istočnika, i vas koji ste srodni s njim da srodniji ne možete biti, sve dok se u njemu jednoga dana ne Samoprepoznate, dok se ne oBogotvorite... Sama reč - oprost, opraštanje - znači da se zgrudvane, ili učvorene nesrodne i štetne energije koje ste sami stvorili u neznanju i gluposti, ili vam ih je neko drugi dao, rastvaraju u proste sastavnice, čime prestaje njihovo štetno dejstvo!)
Druge molitve:
- Molim te Bože da mi isceliš ... (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da se problem... optimalno reši (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da nađem svoj Istinski poziv ... (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da nađem prikladnu ženu/muža ... (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da se pročiste i oplemene (ti i ti) ...odnosi (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- Molim te Bože da se (ti i ti političari, popovi, moćnici...) – pročiste, osveste i produhove (par minuta tišine i primanja uslišenja; hvala!)
- ... itd.
Molitve ovde date, i sve druge dobrodušne, mogu raditi ljudi bilo koje veroispovesti, i uključiti u njih svoje rituale, običaje.
U Novom Sadu, dana 24.10.2005.
