Stari Egipćani digli su spomenik Sfingi (Sfinx), čija mudrost je sakrivena iza vela koju tvori glupost, prozaika i duhovna nesvesnost. Ova začudna figura sastavljena je od četiri heruvima, ili kerubima, odnosno četiri fiksna znaka zodijaka: glava je ljudska (vodolija), prednji deo tela je lavlji, zadnji je od bika, a na leđima ima krila orla (škorpija – voda, astral, “letenje”...). Ova četiri znaka predstavljaju i četiri elementa, odnosno Tetragramaton (Lav – otac, vatra, Škorpija (Orao) – majka, voda, Vodolija – sin, vazduh, i Bik – ćerka, zemlja), ali i četiri arhanđela na četiri strane sveta: Rafael – Istok, Mikhael – Jug, Gabriel – Zapad i Uriel - Sever.
Sfinga je, dakle, zbirno stanje ovih elemenata, i zorno motri ka horizontu odakle strpljivo čeka i dočekuje da se pojavi peti elemenat koji je pokreće, e da bi osvrhovila zadatu nepomičnost, to gorivo promislenoga pokreta. Matričnu imenicu venčava glagol, vreme ispunjava prostor, a plod toga braka – postojanje koje neprestano nastaje i nestaje, omamljuje svojim čarima pojedinačne Božanske iskre koje se željno i hrabro sunovraćuju u ovaj rebus, namereni da ga reše... Po koja od njih u tome i uspeva, dok ostale ne umeju da dokuče odgovor na Sfingino mistično pitanje, previše opčinjeni dražima tog utonuća u duboki san zvani život..., koji ih u vidu nevidljivog sfinktera stegne preko mere koju mogu da podnesu. Misterija kruga koji u sebi krije ili otkriva krst, pa tako i desetku (1+2+3+4 = 10), pa tako i tucet (1 je trojno, te sa preostalih 9 daje 12), preobličena u oblik i pojam piramide (četiri trougla – 4x3 = 12), postaje i ostaje odgovorom samo za one koji nisu zaboravili brižni i spasonosni Roditeljski Glas pri ispraćaju na ovaj magični put – čovekoliki život na planeti Zemlji...
Smatram da mi u Vojvodini, pak, moramo dići veliki spomenik svinji, u obliku Svinjge. Ona nas je, ovde na dnu istekloga mora, sačuvala od previše kiseonika, te od gladi i nemaštine kroz ratove i razne istorijske pretumbacije. Oni u brdima imaju koze, a mi - svinje. I jedno i drugo jede sve, i hrani siromahe. U vreme kada nije bilo frižidera, - slanina i šunka, kao i kobasice, nogice, glava, čvarci i mast, čuvali su seljake, a bogami i građane, cele godine od gladi. Svinjsko gnojivo i osoka hranilo je zemlju iz koje su potom nicali žito i kukuruz, paprika i paradajz... Čovek koji je posmatrao čitav taj lanac ishrane, i bio u kontaktu sa smrću i preobraženjem života, pa samim tim i sa prometanjem svinja u prehrambene artikle, i to od glave do pete (papka), nekako je bio i bliže životu, onome što on zaista jeste, a što se ne može sročiti u pametan postulat, ili u definiciju. Svinjga se ovde, dakle, ispoljava ništa manje mističnom od Sfinge...
Najbolje bismo se odužili našoj dragoj Svinjgi, koja nas je hranila i sačuvala i čija masnoća nam je razvila mozak (on se ne može pravilno razviti ako dete ne jede masnoće), pa smo eto pomalo mudri i u fazonu Zena*..., tako što bismo na sve četiri strane Novog Sada podigli po veliku, monumentalnu Svinjgu u kojoj bi bio smešten muzej Vojvodine i Vojvođanske Kuhinje, sa prikladnim domaćim restoranom. Tu bi se mogli dobiti apsolutno svi prehrambeni artikli od svinje, i sva jela koja od nje mogu biti spravljena, ali i predmeti od svinjske kože, svinjsko koštano brašno, melemi od lekovitog bilja u salu i masti itd.
Šta to čujem: “A četiri elementa?” Pa, tu su oni, kao i uvek i u svemu: onaj četvrti, zemlja, to je svinja sama, mada i ona po sebi, kao i sva bića koja dišu, samim tim i čovek, “sadržava” četvoroelementni proces (dok je živa): udiše Vazduh, on (kiseonik) ulazi u krv (Voda) tako što se vezuje za gvožđe (koje rđa, pa je krv crvena; rđanje je – tiha oksidacija, i tako srodna gorenju, koje je pak – burna oksidacija), posle čega taj kiseonik stiže do ćelija gde se venčava sa ugljenikom (C), tom osnovom žive tvari, odnosno – ugljenik gori (Vatra) = CO2, a sve ukupno podstiče metaboličke procese koji fazom anabolizma izgrađuju i održavaju samu telesnu materiju (Zemlja). No to je za života Svinjginog, pre no što se dobrovoljno, a uz našu pomoć, žrtvuje za dobrobit ljudi. Međutim, i kada pređe u stanje prehrambenog artikla, ona i opet, kao materija (Zemlja) biva izložena Vatri, pa je pečemo, pržimo ili roštiljamo, ili Vodi – kuvamo je i dinstamo za podvarak, ili kakvu drugu primamljivost, a naravno da je izlažemo i Vazduhu kad je dimimo, i sušimo na tavanu... Tako li je, ili nije?
Svinj-ga nas je spasila, njojzi hvala...
* - Stoji dokoni komšija kod tarabe i pita komšiju koji u svojoj bašti vadi krompir iz zemlje: “Jie l, kuomšija, jie l kruupan kruompir?” Na to mu ovaj drugi odgovara: “Pa, da vjidiš, uovaj kruupniji i jieste, al’ uovaj sjitiniji – niije!”
U Novom Sadu, dana 13.11.2005.
